ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА ОД СТРАНЕ ЈКП ИНФОСТАН ТЕХНОЛОГИЈЕ  

ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА ОД СТРАНЕ ЈКП ИНФОСТАН ТЕХНОЛОГИЈЕ  
– да ли је спорна и сама примена  члана 6. Закључка градског већа града Београда број 3 -2034/11-ГВ од 10.11.2011. године са становишта појединих законских прописа и одредби, који  регулишу ову материју
 
Поштовани,
слободан сам да Вам се обратим са молбом да прокометаришете примену  члана 6. Закључка градског већа града Београда број 3 -2034/11-ГВ од 10.11.2011. године, на коју се позива ЈКП ИНФОСТАН ТЕХНОЛОГИЈЕ, са становишта појединих законских прописа и одредби, који  регулишу ову материју, с обзиром,  да је на адресе стотина хиљада грађана као корисника комуналних услуга , стигло обавештење – опомена пред утужење у поступку извршења пред судом, а преко извршитеља изабраног преко Коморе извршитеља.
Како је у медијима наведено 140.000 грађана Београда добило ОПОМЕНЕ пред утужење преко адвоката од стране даваоца пуномоћја ЈКП ИНФОСТАН ТЕХНОЛОГИЈЕ, као Извршног повериоца, па Вас молим за коментар у циљу правовременог и правилног информисања опоменутих грађана и заштите њихових права, као економски слабије стране, да ли поступајући на тај начин, Извршни поверилац вишеструко крши законске одредбе и поступа супротно Закону о извршењу и обезбеђању “Службени гласник РС”, бр. 106/2015” и Закону о порезу на додату вредност (“Службени гласник РС”, бр. 84/04, 86/04 – исправка, 61/05 и 61/07),Закону о облигационим односима (Закон о облигацијама, ЗОО) (“Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, “Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и “Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 – Уставна повеља, Закону о заштити потрошача (“Сл. гласник РС”, бр. 62/2014 и 6/2016 – др. закон), Закона о рачуноводству “Сл. гласнику РС”, бр. 62/13”, и Закону о ревизији “Сл. гласнику РС”, бр. 62/13”.  
Наиме, поједини грађани, корисници комуналних услуга, су добили опомене за достављене а неизмирене рачуне за пружене комуналне услуге од стране ЈКП ИНФОСТАН ТЕХНОЛОГИЈЕ старе неколико година, иако су умеђувремену, као савесни купци, измиривали доспеле рачуне, па су били у апсолутној заблуди, мислећи да плаћањем конкретног рачуна издатог за текући месец измирују своју обавезу по том основу, односно издатом рачуну.
По тумачењу ЈКП ИНФОСТАН ТЕХНОЛОГИЈЕ, до тога евентуално не би дошло,да су грађани приликом плаћања рачуна сваког месеца, износ на конкретном издатом рачуну ОПРЕДЕЉИВАЛИ за конкретан месец, са тачно наглашеним месецом на Налогу за пренос средстава (уплатница), односно, да су морали изричито нагласити који рачун се плаћа. Тиме би се евентуално онемогућио извршни поверилац у овој правној ствари, да средства, која су уплаћена по издатом речуну за конкретни месец, пребацује на први неплаћени рачун, који није утужен, па су грађани збуњени оваквом пословном политиком ЈКП ИНФОСТАН ТЕХНОЛОГИЈЕ.
При коришћењу овог института, ЈКП ИНФОСТАН ТЕХНОЛОГИЈЕ се позива на Закључак градског већа града Београда број 3-2034/11-ГВ од 10.11.2011. год, који гласи:
Чланом 6. Закључка градског већа града Београда број 3-2034/11-ГВ од 10.11.2011. године „…налаже се ЈКП „Инфостан“ да почев од рачуна обједињене наплате за октобар 2011. године измени поступак књижења наплате у Систему обједињене наплате тако да:

• уплаћеним износом прво намири најстарији неплаћени рачун корисника за који није покренут поступак принудне наплате по редоследу доспећа рачуна,
• евентуалним вишком средстава по намирењу најстаријег рачуна да намири следећи неплаћени рачун по редоследу његовог доспећа,
• вишак уплаћених средстава по намирењу свих рачуна корисника евидентира као преплату,
• евидентиране преплаћене износе врати корисницима на њихов захтев или искористи за измирење наредних рачуна корисника код којих је преплата евидентирана у моменту издавања рачуна,
• уплатница уз рачун, гласи на износ рачуна умањеног за износ прекњижене преплате а у случају да је преплата већа од износа тог рачуна, обавести корисника да по испостављеном рачуну не треба да врши плаћање, и о преосталом износу преплате,
• информације о периоду на који се рачун односи, његовом року доспећа и року у коме треба да га плати како би се у наредном рачуну остварило право на попуст или субвенцију, искаже у рачуну обједињене наплате,
• евидентираном преплатом, осим по захтеву корисника, не намирује обавезе за које је покренут поступак принудне наплате,
• уколико корисник приликом плаћања изричито нагласи који рачун плаћа, уплатом намирити тај рачун, а вишак средстава уколико га има евидентирати као преплату коју ће третирати у складу са овим Закључком.

Приликом извршења свих активности у Систему обједињене наплате којима се мења већ плаћени рачун, наплату по истом евидентирати у складу са овим Закључком, а даваоце услуга у Систему обавестити о износу корекције наплаћених износа по услугама.“
Поставља се питање, да ли је спорна примена члана 6. Закључка градског већа града Београда број 3-2034/11-ГВ од 10.11.2011. године, који је у колизији са чланом 339. став 1. и став 2. Закона о облигационим односима (Закон о облигацијама, ЗОО – “Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, “Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и “Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 – Уставна повеља)), а којим је прописано да:
 
 (1) Дуг се може пребити са застарелим потраживањем само ако оно још није било застарело у часу кад су се стекли услови за пребијање.
(2) Ако су услови за пребијање настали пошто је једно од потраживања застарело, пребијање не настаје ако је дужник застарелог потраживања истакао приговор застарелости.
 
Закон о облигационим односима,одредбом члана 388. прописује рокове застарелости потраживања ЈКП ИНФОСТАН ТЕХНОЛОГИЈЕ, односно дефинише да су пружаоци комуналних услуга повериоци чије право застарева за годину дана. Међутим, све чешће се дешава да ови повериоци дужницима, физичким лицима, шаљу опомене пред утужење или разна обавештења којима их позивају да плате дугове који су настале пре неколико година. Овде не треба заборавити да оваква обавештења не представљају радњу повериоца која прекида ток застарелости. Управо у оваквим ситуацијама, закон штити дужнике односно, кажњава ове немарне повериоце остављајући дужницима могућност позивања на застарелост. Оно што је неопходно јесте да дужник чији је дуг по основу комуналних услуга застарео, истакне приговор застарелости. Ово потврђује и бројна пракса: „Неосновано се изјављеном жалбом тужиоца указује да је првостепени суд застарелост требао да цени сходно одредбама члана 388. ЗОО, јер је тужилац туженог редовно опомињао уз сваки рачун на дуг, те је тиме спречен и прекинут ток рока застарелости. Потраживање накнаде за испоручену електричну енергију застарева за једну годину, када је испорука услуга извршена за потребе домаћинства. Наиме, у погледу застарелости, сходно члану 388. ЗОО, прописано је да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, ради утврђења, осигурања или остварења потраживања. Застаревање се прекида и кад дужник призна дуг. Како у конкретном случају тужени није дуг признао, већ је у току поступка истакао приговор застарелости потраживања, а тужилац није предузео никакву процесну радњу против туженог пред судом и другим надлежним органом ради наплате потраживања на име испоручене електричне енергије, то пре подношења тужбе у овом спору није ни прекинут ток рока застарелости, који у конкретном случају износи годину дана“ (Пресуда Вишег суда у Ужицу, Гж. 165/2010 од 22.2.2010. године).
Такође,Законом о облигационим односима (Закон о облигацијама, ЗОО – “Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, “Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и “Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 – Уставна повеља)) је чланом 18. прописано да:
(1) Страна у облигационом односу дужна је да у извршавању своје обавезе поступа са пажњом која се у правном промету захтева у одговарајућој врсти облигационих односа (пажња доброг привредника, односно пажња доброг домаћина).
(2) Страна у облигационом односу дужна је да у извршавању обавезе из своје професионалне делатности поступа с повећаном пажњом, према правилима струке и обичајима (пажња доброг стручњака).
(3) Страна у облигационом односу дужна је да се у остваривању свог права уздржи од поступка којим би се отежало извршење обавезе друге стране.
Проблем који се јавља у судској пракси, може настати самом применом члана 6. Закључка градског већа града Београда у делу који се односи на чињеницу,да ЈКП ИНФОСТАН ТЕХНОЛОГИЈЕ сво време трајања покренутог судског поступка преко Извршитеља и у току поступка који тече пред надлежним судом,пребацује средства са уредно плаћених рачуна на први неутужени или већ утужени рачун,чиме се мењају наведени подаци у Закључку о извршењу од стране извршног повериоца због трајања поступка и роковима предвиђеним за Приговор Извршитељу, те се сам поступак извршења односи на погрешно утврђену веродостојну исправу, сходно чл. 49. ст. 2. ЗИО, те да ли се том приликом може побијати подобност веродостојне исправе у целости, јер се ради о битној повреди одредби извршног поступка, јер је на тај начин умањена укупна спорна сума новца,која је наведена као дуговани износ и основ за покретање предлога за утужење и извршење .
Надаље, спорно је и тумачење чињенице, да грађани нису благовремено опоменути за неиспуњавање обавеза по рачунима који су издати од стране ЈКП ИНФОСТАН ТЕХНОЛОГИЈЕ, као извршног повериоца у поступку извршења, с обзиром да су рачуни издати још пре неколико година. Ово стога, што је Извршни поверилац својевремено био дужан да, уз Предлог за извршење, поред предлога предвиђених чланом 35. Закона о извршењу и обезбеђењу, сходно члану 252.став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, достави и писмени доказ да је пре подношења предлога за извршење,уредно опоменуо Извршног дужника да измири и изврши месечну или кварталну обавезу, што овде није случај, с обзиром да се ради о битној повреди одредби цитираног члана,а применом члана 374. став 1. Закона о парничном поступку, а у вези члана 10. Закона о извршењу и обезбеђењу.
Да ли је спорна и сама форма издатог рачуна од стране ЈКП ИНФОСТАН ТЕХНОЛОГИЈЕ, а она је регулисана Законом о рачуноводству и Законом о порезу на додату вредност.
Постоје одређени елементи рачуна који су обавезни,па и за ЈКП ИНФОСТАН ТЕХНОЛОГИЈЕ. Они су прописани одредбама  Закона о рачуноводству и Закона о порезу на додату вредност.

• Закон о рачуноводству – који захтева да рачун приказује пословну промену која се десила (а то је купопродаја) и то на истинит и потпун начин.
• Закона о порезу на додату вредност – који налаже да се рачун издаје за сваки промет добара и услуга, а под прометом се подразумева испорука добара и пружање услуга.

Поред Закона о порезу на додату вредност, садржина рачуна прописана је и Правилником о евиденцији промета (Сл гласник 99/2015).
Одредбе Закона о порезу на додату вредност које се тичу обавезних елемената рачуна примењују физичка лица, предузетници и правна лица у систему ПДВ-а.
Одредбе Закона о рачуноводству морају да поштују привредни субјекти који воде књиге по овом Закону, а то су предузетници и привредна друштва која воде двојно књиговодство у складу са овим Законом.
Закон о рачуноводству налаже да фирма одреди одговорну особу која ће својим потписом на документу потврдити да се ради о рачунски тачном, потпуном и истинитом документу.
Рачун за услугу треба по правилу издати када је завршено пружање појединачне услуге.
Уколико се ради о услугама за чије пружање се издају периодични рачуни, промет услуга сматра се извршеним последњег дана периода за који се издаје рачун.
Обавезни елементи рачуна ЈКП ИНФОСТАН ТЕХНОЛОГИЈЕ на основу Мишљења Министарства финансија РС 413-00-552/2011-04 29/06/2011
Закон о порезу на додату вредност налаже да се за сваки промет добара мора издати рачун и прописује које податке рачун обавезно мора да садржи:

1. назив, адресу и ПИБ обвезника – издаваоца рачуна;
2. место и датум издавања и редни број рачуна;
3. назив, адресу и ПИБ обвезника – примаоца рачуна;
4. врсту и количину испоручених добара или врсту и обим услуга;
5. датум промета добара и услуга и висину авансних плаћања;
6. износ основице;
7. пореску стопу која се примењује;
8. износ ПДВ који је обрачунат на основицу;
9. напомену о одредби овог закона на основу које није обрачунат ПДВ;
10. напомену да се за промет добара и услуга примењује систем наплате.

Мишљење Министарства финансија РС
413-00-552/2011-04 29/06/2011
У складу са одредбом члана 42. став 2. Закона о порезу на додату вредност (“Службени гласник РС”, бр. 84/04, 86/04 – исправка, 61/05 и 61/07 – у даљем тексту: Закон), обвезник је дужан да изда рачун или други документ који служи као рачун (у даљем тексту: рачун) за сваки промет добара и услуга другим обвезницима.
Према одредби члана 42. став 2. Закона, обавеза издавања рачуна из става 1. овог члана постоји и ако обвезник наплати накнаду или део накнаде пре него што је извршен промет добара и услуга (авансно плаћање), с тим што се у коначном рачуну одбијају авансна плаћања у којима је садржан ПДВ. Сагласно одредбама става 3. истог члана Закона, рачун нарочито садржи следеће податке:
1) назив, адресу и ПИБ обвезника – издаваоца рачуна;
2) место и датум издавања и редни број рачуна;
3) назив, адресу и ПИБ обвезника – примаоца рачуна;
4) врсту и количину испоручених добара или врсту и обим услуга;
5) датум промета добара и услуга и висину авансних плаћања;
6) износ основице;
7) пореску стопу која се примењује;
8) износ ПДВ који је обрачунат на основицу;
9) напомену о пореском ослобођењу.
Одредбама Правилника о одређивању случајева у којима нема обавезе издавања рачуна и о рачунима код којих се могу изоставити поједини подаци (“Службени гласник РС”, бр. 105/04, 140/04 и 67/05 – у даљем тексту: Правилник) прописано је у којим случајевима не постоји обавеза издавања рачуна као и случајеви у којима се могу изоставити поједини подаци у рачуну.
Сагласно одредби члана 2. Закона о електронском документу (“Службени гласник РС”, број 51/09 – у даљем тексту: Закон о електронском документу), електронски документ јесте скуп података састављен од слова, бројева, симбола, графичких, звучних и видео записа садржаних у поднеску, писмену, решењу, исправи или било ком другом акту који сачине правна и физичка лица или органи власти ради коришћења у правном промету или у управном, судском или другом поступку пред органима власти, ако је електронски израђен, дигитализован, послат, примљен, сачуван или архивиран на електронском, магнетном, оптичком или другом медију. Према одредби члана 4. став 1. Закона о електронском документу, електронском документу не може се оспорити пуноважност или доказна снага само зато што је у електронском облику.
У складу са наведеним законским одредбама, а према нашем мишљењу, рачуном који је обвезник ПДВ, у складу са Законом, дужан да изда за сваки промет добара и услуга другим обвезницима сматра се и документ који је послат електронским путем (електронски документ) у складу са прописима којима се уређује електронски документ, а који садржи све податке прописане Законом и Правилником.
Закон о заштити потрошача (“Сл. гласник РС”, бр. 62/2014) регулише ову материју са становишта положаја потрошача као економски слабије стране, те дефинише шта се сматра под обмањујућом пословном праксом, у смислу овог закона, сматра се пословна пракса трговца којом наводи или прети да наведе потрошача да донесе економску одлуку коју иначе не би донео, тако што му даје нетачна обавештења или стварањем општег утиска или на други начин, чак и када су обавештења која даје тачна, доводи или прети да доведе просечног потрошача у заблуду у погледу цене или начина на који је обрачуната и дефинише појам економске одлуке потрошача.
 
Одредбама члана 3. став 5. и 6. Закона о заштити потрошача (“Сл. гласник РС”, бр. 62/2014) је прописано да се приликом тумачења и примене овог закона, мора се узети у обзир положај потрошача као економски слабије стране, а посебно положај угроженог потрошача, а да се на односе између потрошача и трговца који нису уређени одредбама овог закона, примењује се закон којим се уређују облигациони односи.
Одредбама члана 15. Закона о заштити потрошача је прописано Новчана обавеза коју потрошач плаћа путем банке, јавног поштанског оператора или другог лица, које у складу са законом пружа платне услуге, сматра се измиреном на дан када су банка, јавни поштански оператор или друго лице које у складу са законом пружа платне услуге примили платни налог потрошача.
 
Одредбама члана 18. Закона о заштити потрошача је прописана и дефинисана Пословна пракса као непоштена:
1) ако је противна захтевима професионалне пажње;
2) ако битно нарушава или прети да битно наруши економско понашање, у вези с производом, просечног потрошача на кога се та пословна пракса односи или којој је изложен, односно понашање просечног члана групе, када се пословна пракса односи на групу потрошача.
Трговац битно нарушава економско понашање потрошача ако својом пословном праксом битно умањује могућност потрошача да оствари потребан ниво обавештености за одлучивање, услед чега потрошач доноси економску одлуку коју иначе не би донео.
 
Економска одлука потрошача у смислу става 2. овог члана је одлука о томе да ли, на који начин и под којим условима да купи производ, да цену плати у целости или делимично, да ли да задржи или да врати производ, или да искористи неко друго право у вези с производом које има по основу уговора, да ли да нешто учини или да се уздржи од каквог поступка (у даљем тексту: економска одлука).
 
Одредбама члана 19. ст.1.т.4. Закона о заштити потрошача је прописано Под обмањујућом пословном праксом, у смислу овог закона, сматра се пословна пракса трговца којом наводи или прети да наведе потрошача да донесе економску одлуку коју иначе не би донео, тако што му даје нетачна обавештења или стварањем општег утиска или на други начин, чак и када су обавештења која даје тачна, доводи или прети да доведе просечног потрошача у заблуду у погледу:
4) цене или начина на који је обрачуната или постојања одређених погодности у погледу цене;
Због свага изнетог, слободан сам да Вам се обратим са молбом,да оставите свој коментар на постављена питања, а све у циљу правовременог и правилног информисања опоменутих грађана и њиховог правног положаја, с обзиром, да су рокови предвиђени за ПРИГОВОР извршног дужника суду преко Извршитеља веома кратки ( 8 дана по ЗОИ).
 
Бранислав Ђурић
Београд