Priča o Ajši i Gabrielu može postati priča svakoga od nas, ali ta priča se već sada tiče svih nas i upravo zato ćete ovu knjigu pročitatu u dahu, a siluete njenih junaka ukotviće se duboko u vama, pa se nemojte iznenaditi kad ih budete prepoznali u masi bezimenih i nepoznatih ljudi na ulicama ovog grada, ali i bilo kog drugog grada na svetu.
Da li ste zaista spremni da saznate kako je biti čovek koji se više ničega ne plaši i kojem je svejedno da li će posle ovog života postati drvo, kamen ili ptica?
„Čitajući uvodne redove ove knjige, kroz glavu su mi prolazile asocijacije na roman Petrijin venac, film Rašomon i televizijski film Pogledaj me, neverice. Čudna kombinacija svedočenja, koja priču osvetljava iz više uglova, sasvim različiti rečnici koje upotrebljavaju junaci ove priče i posebno shvatanje jedne te iste stvari odmah su me privukli u svoje kolo.“
Goran Marković
O knjizi Ostrvo Pelikana
Ipak, u prvi plan isplivava priča o jednom zamršenom pravnom slučaju, koji otvara mnoga moralna pitanja. Ali jedno od njih, ono sudijino, dominira i zaokuplja našu pažnju, jer mi, zapravo, nikada nemamo priliku da stvari posmatramo iz ugla tog čoveka. Na jako uzbudljiv način otkrivamo šta sve sačinjava svest i savest sudije, kako se ti ljudi nose s teretom koji vuku na plećima, koja im se sve pitanja i odgovori roje po glavi dok presuđuju i na taj način utiču na tuđe sudbine. U slučaju Ostrva pelikana, to je potresna priča o sudbini dvoje mladih, čija je jedina krivica bila u tome što su se voleli. Društvo je odredilo da su to činili na nedozvoljen način, ali čovek koji im je za taj prestup sudio mislio je – suprotno. I to je osnova ovog tragičnog zapleta.
Svedočenja i svedočanstva ovaj slučaj osvetljavaju iz više mogućih izvora. Dvoje tragičnih aktera, par mladih Roma, na svom šturom arhaičnom jeziku šalje poruku koliko još ne razumemo njihov svet i njegove osnovne manifestacije, kao što je, na primer, ljubav. Tu je i ruševina ženskog principa, novinarka koja trpi posledice jednog zauvek iščašenog shvatanja sveta, kao i sam sudija, koji više ne može da podnese senke prošlosti, koje ga proganjaju sve do same smrti. Na kraju, ti naoko različiti uglovi posmatranja spajaju se u jednu širu sliku stanja duhova u haotičnoj zemlji koja se zove Srbija, u kojoj je nestalo empatije, razumevanja i solidarnosti. U kojoj vlada jagma za pozicijama koje će omogućiti golo preživljavanje, ma kakva bila cena tog čina. U pravnom sistem u kome više nema mesta za čoveka, prva žrtva je pravda.
Čini mi se da bi to, otprilike, bila poruka ovog uzbudljivog romana, koji je napisao Miodrag Majić, pošteni i časni sudija, a sada i značajni pisac.
„Posle uspešnog romana Deca zla, Miodrag Majić, poduhvatio se još jedne savremene priče, koja se zasniva na hrabrom i bespoštednom obračunu s društvenim licemerjem.
Roman Ostrvo pelikana, može se naslutiti, izazvaće nove polemike, ali ulazi u red onih umetničkih dela koja u ime istine i pravde nikoga ne štede i nikome ne povlađuju.“
Filip David
U ime istine i pravde
U središtu priče je sudbina sudije koji je doneo presudu suprotnu očekivanjima dobrog dela javnosti, sudije koji se upustio u, kako izgleda, unapred izgubljenu bitku sa predrasudama prema romskoj manjini, objavivši da se romski mladić oslobađa optužbe za pedofiliju. To je izazvalo žestoke reakcije tabloidnih medija i neupućene javnosti, bez pokušaja da se razume detaljno obrazloženje ovakve odluke. Priča ima donekle i autobiografski karakter, inspirisana je stvarnom odlukom sudije Miodraga Majića da kao sudija Apelacionog sudija donese upravo jednu takvu oslobađajuću presudu i istrpi jednako oštru, grubu i uvredljivu reakciju senzacionalističkih medija i dela javnosti, bez želje i pokušaja da se shvati suština ovakve sudske odluke.
Tema jeste veoma delikatna, posebno u društvu koje je spremno za svaku vrstu linča i prekog suda, ali autor romana Majić i sudija Majić u centar svoga interesovanja upravo postavlja pitanje razlike prava i pravde, a navodnu pedofiliju u kontekst našeg osobenog balkanskog rasizma i nerazumevanja rituala i običaja manjinske zajednice Roma.
Tačno je da su brakovi maloletnika uobičajeni i tradicionalni među Romima. Posmatrati to, osuđivati kao nešto nemoralno i nazivati pedofilijom, a ne povezati sa ukupnim marginalizovanim položajem Roma u društvu, nepravedno je i diskriminatorski. Majićev sudija u romanu izgovara ključne reči: „Kulturom koju smatramo dominantnom, superiornijom i time opravdanom, ušli smo kao bagerima u porcelanski život jedne male siromašne romske porodice. Ali ne samo to. Kad smo porušili to što su generacije njihovih predaka stvarale, kad smo ih kaznili zbog nečega što smo smatrali neprirodnim i grešnim, više nismo uspeli da im pokažemo put ka obećanoj sreći. Umesto toga, učinili smo isto što i prvi doseljenici američkim Indijancima. Nakon što su im porušili sela i proterali ih, ostavili su ih na milost i nemilost novim navikama – alkoholu, drogama i prostituciji. […] To je puna i potpuna jednačina u kojoj je jedna kultura, u ime sopstvenog shvatanja pravde, kažnjavala drugu kulturu zbog njenog navodno učinjenog nedela.“
Miodrag Majić zna svoj posao. I kao sudija i kao pisac. Tragična priča o dvoje mladih, zaljubljenih, ispričana je u više glasova i iz toga višeglasja sklapa se kritička slika društva sa mnogo problema, gde glavnu reč vode tabloidi, gde su institucije korumpirane i potčinjene političkoj moći, a političari naklonjeni korupciji, društva netolerancije i otvorenog ili prikrivenog nasilja, bez dovoljno empatije za tradicije i običaje manjina. Sumorna slika koja zastrašuje, ali i opominje.
Majićev roman, može se naslutiti, izazvaće nove polemike, ali ulazi u red onih umetničkih dela koja u ime istine i pravde nikoga ne štede i nikome ne povlađuju.
„Tragični junaci u romanu „Ostrvo pelikana“, Miodraga Majića“
Stefan Megić
Odlučiti se da stvoriš tragediju u modernom društvu je mač sa dve oštrice, pogotovo u svetu koji posmatra romane kao dozu eskapizma iz svakodnevnice u fantastično, fiktivno i romantičarski beskrajno. Ali kada se skinu koprene sa istine, razumljivo je da je napisati roman koji ostavlja opor ukus u ustima nešto nesvojstveno duhu vremena.
Ostrvo pelikana, Miodraga Majića, je roman koji svojim postojanjem razbija horizonte očekivanja i stvara priču koja nije tu da se dopadne širokim masama, već da prenese isečak tragičnosti svakog lika unutar dela.
Iako postoji pregršt tematika i motiva koji bi se mogli zasebno analizirati, počevši od distinkcije između pravde i prava, gde bismo mogli da diskutujemo o slučaju, koji je zatresao Srbiju pre nekoliko godina i polarizovao javnost. Smatram da bi taj deo priče razbio umetnički dojam dela i da bismo se zaustavili na principima, koji iako jesu bitan deo romana, verujem da je sama priča o moralnosti pojedinih postupaka kroz kulturološku prizmu dobar način da se razvodni roman i da se pretvori u društveno-aktivistički pamflet. A književnost bi pre svega, trebalo da spaja, a ne da polarizuje.
Stoga bih preuzeo jedan, zanemareni aspekt romana koji je od samog početka transparentan, no tokom čitanja, dobija novi princip. Tragični junaci isijavaju sa stranica. I iako u prvom navratu deluje da dobijamo već oformljene tipske likove kao što su pravični sudija koji biva nepravedno izopšten zbog neposlušnosti i nepodobnosti; kao i junakinja našeg doba, promiskuitetna kvazi-novinarka koja gazi preko leševa da bi došla do senzacije; kako vreme prolazi, tako dobijamo kompletnije likove koje funkcionišu kao žrtve i ljudi koji žrtvuju.
Po Aristotelu, tragični junak je osoba sa potencijalno herojskim osobinama, koja će zbog amartije, tj. neznanja i zablude učiniti grešku koja će se neizbežno završiti tragedijom. Amartija je podstaknuta hibrisom, koji podrazumeva transgresiju, tj. odsustvo umerenosti koje narušava društveni poredak. Hibris je čin u kom pojedinac pretpostavlja da može da učini više od onoga što je realno moguće, što ujedno postaje uzrok i katalizator kako ličnih, tako i društvenih tragedija.
Kroz roman postavlja se pitanje opravdanosti žrtve pojedinca kroz individualnu, tj. subjektivnu sferu i pitanja da li bi zbog te žrtve trebalo da budu povlašćeni na društvenom planu? Sudija Pavle žrtvuje svoj ugled i budućnost zbog ideje da je neophodno stati na stranu pravde, a ne prava. Kao sudija, koristi svoju moć odlučivanja da bi napravio presedan koji je u samoj biti kontroverzan, društveno neprihvatljiv i problematičan do tog stepena da postaje senzacija na svim nivoima.
Postavlja se pitanje opravdanosti ideje da jedna osoba, tj. sudija, u našem pravosudnom sistemu ima pravo da na osnovu svojih moralnih kriterijuma oslobađa i osuđuje, što je preveliki zalogaj za pojedinca, koliko god on bio etički superioran. Baš se to razume kao hibris, tj. prelaženje granica zbog pitanja da li je uopšte moguće da bilo ko od nas razume ideju iskonske pravde, neopterećene iskustvima?
Njegova žrtva je puštena u pogon u trenutku kada novinarka Jovana dobija municiju da na sve moguće načine napadne sudiju, što u prvom navratu postaje pokrivalica za aferu koja se dešava iza kulisa, a u daljem toku, odskočna daska mlade novinarske nade ka novim mogućnostima.
Iako ubeđena u ispravnost svojih postupaka, ona stvara novinarsku senzaciju čerečenja sudije po nalogu službe i ministarstva pravde, što je čini šrafom u propagandnom mehanizmu, gde ona postaje medijum koji skuplja profesionalne poene i uzdiže se na lestvici. Upoznajemo se sa njom kao sa medijskom zvezdom koja uči kako da se nosi sa slavom, benefitima i mogućnostima, dok se iznutra nalazi anksiozno, nesnađeno biće koje pokušava da kroz već oformljene modele iz prošlosti, preuzme primat u svetu muškaraca i da im se osveti zbog svega što su joj učinili tokom života.
Otac je ostavio, brat joj je bolestan, očuh je silovao, i sve te stvari iz prošlosti je određuju kao žrtvu koja ubeđuje sebe da zaslužuje raskalašan život; da zaslužuje pet minuta slave. Razvrat i blud su tu da bi otupeli strahove, napredovanje je tu da bi pobedila uprkos strahovima, a njen hibris je upravo to što smatra da zaslužuje mnogo više od svih zbog traumatične prošlosti. Stoga je spremna da uništava živote ne razmišljajući o posledicama, što je dovodi u kuću sudije Pavla.
Njihova komunikacija u kamenoj kući pored Skadarskog jezera; upravo ta klaustrofobija u kojoj komuniciraju, ispovedaju se i prihvataju postaje okosnica katarze, koja je neophodan aspekt tragedije.
Sa druge strane, imamo Ajšu i Gabrijela, kao ultimativne žrtve, koje postaju tragični junaci u trenutku kada se upoznaju i to na sahrani, što je još jedan interesantan motiv koji nije slučajno ubačen u radnju. Njihove tragedije nisu podstaknute porodičnim razlozima, kao kod Šekspira, već je njihov dželat društvo u kom žive i funkcionišu; dok je hibris samo njihovo postojanje i pokušaj da se vole u svetu koji odbacuje ljubav kao relevantnog pokretača stvarnosti.
Ne, svet je upravo mašinerija gde se teži ličnim zadovoljenjima i osećajima pravde na taj način što se kroz prividni i licemerni aktivizam sistem naizgled bori protiv nepodobnih pojedinaca, dok koristi Ajšu i Gabrijela kao žrtve, koje, kao u paganska vremena, društvo prinosi bogovima da bi spasilo samo sebe. Odjednom možemo videti okvirni hibris u koje je društvo upalo, jer je stvorilo percepciju da je sistem bitniji od sreće, od ljubavi, od emocija, od onog iskrenog ljudskog koje podstiče svet. Da su kojim slučajem Ajša i Gabrijel živeli odstranjeni od društva, njihova ljubav bi pobedila; ali ovako postali su primeri društvenih konvencija, koje uistinu jesu kontraverzne.
Upravo naturalistički opisi koje pisac koristi gde siluju Gabrijela u Zabeli, kao i Ajšino prepuštanje heroinu i prostituciji su trenuci kada se vidi posrnuće društva i kada tragedija preuzima primat. U odbačenim životima koje su vodili odvojeno, i Ajša i Gabrijel prelaze granicu ljudskog i postaju ljušture, predvođeni animalnim aspektima sebe postaju zveri; ali i dalje osećaju potrebu da pomognu jedno drugom. Gabrijel beži iz zatvora, ubija dvoje ljudi da bi spasio Ajšu iz kandži prostitucije i droge, što mu povećava kaznu na dodatnih trideset godina. Ajša izvršava samoubistvo u nemogućnosti da se nosi sa samoćom i idejom da je svet odbacio i izneverio u trenutku kada je bila najsrećnija.
Kako se upoznajemo sa sudijom i novinarkom; otkrivamo pregršt pojedinosti iz njihovih života koje su krili od samog početka i koji ih bliže određuju. Jovana pokušava da raskrsti sa prošlošću na taj način što će postati majka, no ne uspeva da zatrudni. Pavle je zbog svog raskalašnog života, alkoholizma i kocke izgubio sve što je imao, tj. suprugu i sina. Njih dvoje, posle nekoliko dana provedenih unutra imaju samo jedno drugog. Tragični junak i junakinja u potrazi za istinom.
Sudija priprema poslednji performans time što odlučuje da se raznese u vazduh. Ali on time ne ubija samo sebe, već i percepciju uplašene novinarke uništene sopstvenom prošlošću. Činom samoubistva, on simbolično ubija ono što je Jovana bila pre nego što ga je upoznala, te na samom kraju više glavni likovi završavaju tragično.
Katarza dolazi šest meseci nakon detonacije u situaciji kada ženska osoba po imenu Jovana, bivša razvratna novinarka do kuće na Skadarskom jezeru držeći u rukama Ajšino dete, od nekoliko godina, koje je usvojila, da bi se nastanila na ostrvu pelikana i žrtvovala svoju karijeru i prethodni život, za parče istine i ljubavi između majke i ćerke, koji su potrebni da zlo ne bi nastavilo i da bi tragedija u jednom trenutku stala.
Postoji priča, koja se nekoliko puta ponavlja kroz roman, gde majke pelikani, kada vide da deca nemaju šta da jedu, svesno kljucaju sebe i žrtvuju se da bi mladi imali dovoljno hrane da prežive. Oni žive odvojeni od drugih životinja, namerno izopšteni, jer su njihovi postupci nerazumljivi ostalom životinjskom svetu. Stoga da ne bi isprljali svet svojim principima, i da ne bi isprljali sebe okolnim svetom, odlučuju da se sklone u nepregledne divljine namenjene samo njima. Na ostrvima pelikana gde njihova žrtva neće naići na osudu. I gde neće postati tragični junaci.
„Ako slucajno jos niste procitali roman Misa Majic Ostrvo pelikana, ucinite to obavezno. Ne znam sta sam cekala do sad!“
Nataša Vučković
Prica o dobru i zlu, krivici i nevinosti, pravdi i pravu, casti i pokvarenjastvu. O toj tankoj liniji koja odvaja dobro od zla, cesto preplicuci ih u ljudskim dusama. Knjiga razvija visoku osetljivost za probleme Roma i uopste podstice nas da udjemo u «tudje cipele », narocito u cipele romske devojcice, jedne od mnogobrojnih kojima je onemogucen svaki izlaz Iz bede, siromastva, nepravde i nasilja.
Razumem da sudijsko suocavanje sa razlicitim likovima, poniklim u raznim sredinama, koji u sudnicama pokazuju svoja razlicita lica, podstice spisateljski talenat kod onih koji duboko promisljaju drustvo u kojem zive.
„Pročitah „Ostrvo pelikana“. Dugo me nijedno delo nije ovako prodrmalo. Dugo ništa nije moglo da prodre do u meni dobro sakrivenih, bolnih događaja, nepravdi merenih tonama, licemerja, laži i trenutaka nemoći. Dugo nisam ovako zaplakala nad knjigom. Od tuge i od sreće. Od tuge, zato što znam da i dok ovo pišem neko pati zbog nepravde, nečijeg licemerja, laži, pohlepe i poltronstva. Od sreće, zato sto se o tome više ne ćuti, što daje nadu da će u budućnosti patnje biti manje. Moj duboki naklon, sudija Majicu.“
Marija Vilotić
„Logičan sled u mom čitalačkom životu je Ostrvo pelikana, odmah nakon Dece zla. Skuvah sebi kafu pa razmišljam kako da kažem bilo šta o romanu ukratko, nemoguće je. Da ostavim samo par citata, takođe nije moguće jer ja sam celu knjigu obeležila od prve do poslednje stranice.“
Jelena Aleksić
Kako sam gorko slatko plakala na kraju.
Dvoje mladih Roma, Ajša i Gabriel, ukoliko ne verujemo u sudbinu, se sasvim slučajno sreću i zaljubljuju, jako, najjače zamislivo. Ubrzo zatim stupaju u seksualne odnose i sve to ne bi bilo uopšte čudno ni zanimljivo za nas da Ajša u tom trenutku nije imala svega četrdeset dana do četrnaestog rođendana kada po zakonu može sama da odličuje o svom telu, a Gabriel devetnaest godina. Pa opet, sve bi bilo nezanimljivo da ona nije pri prvom odnosu ostala trudna i da nisu posetili lekara koji je po službenoj dužnosti prijavio njihov slučaj.
Gabriel je osuđen za silovanje, mada ga je sudija Dedijer na prvom suđenju oslobodio, štampa, kao štampa, se meša sa tipičnim senzaciolizmom i tu nastaje famozni efekat leptira nama ispripovedan iz ugla četiri lika, Ajše, Gabriela, sudije i novinarke Jovane.
Niti jedan akter ovog romana nije imao sreće i kako su se stranice i događaji nizali sve što je moglo krenuti na bolje nije.
„Od momenta kada se pravda, koju si im namenila, uselila u njihove živote, koračali su dolinom nesreće, pustinjom koja će ih na kraju odvesti jedinom mogućem ishodištu nevoljnika.“
Ono što je sigurno je da ćete se na kraju zapitati koliko grehova sa sobom nosi pravda, da li nam je sistem koji je stvoren da nas zaštiti ustvari jedna zla maćeha.
Ovo je roman kojem ću se često vraćati, ne zato što volim da me boli, već da se podsetim da smo samo jedna mala čestica prašine u ovom sistemu.
Molim vas ne osuđujte olako, nemojte da sudite nikom uopšte jer svaka reč ili delo može uticati nepovratno na živote ljudi oko nas.
Neću da hvalim Majića u ovom postu, već sam to radila u prethodnom. Volim njegov stil, način pripovedanja, sve što on napiše mi leže pravo na dušu
