Bestseler, koji je za godinu i po dana pročitalo skoro trideset hiljada ljudi!
U središtu romana nalazi se dramatično ubistvo, a potraga za počiniocem biće samo okidač za niz drugih događaja koji će otkriti da je reč o zločinu strasti, osvete, opomene i simbolike.
Kako pronaći krivca u svetu u kom je istina izobličena, a prošlost junaka utkana u njihovu sadašnjost neraskidivim nitima zla?Nikola Bobić, beogradski advokat, pokušaće da pronađe odgovor na to pitanje, ni ne sluteći da će ga odgovor zauvek promeniti.
Ova priča tiče se svih nas, jer ćemo u njoj pronaći obrise naše društvene stvarnosti, ali, što je još važnije, pronaći ćemo izgubljeno zrno nade – čak i u društvenom sistemu duboko ogrezlom u korupciju ima mesta za heroje.
„Izvanredno ispričana priča sa znalački raspoređenim zamkama i nepredvidivim rešenjem na samom kraju. Odlično napisan triler.“
Siniša Pavić
Od čitaoca čitaocu
Pročitavši roman Deca zla Miodraga Majića, poželeo sam da ga preporučim i drugim budućim čitaocima. Neki od njih samo ponekad uzimaju knjigu u ruke, a, kada je uzmu, imaju dva uvek ista pitanja: „O čemu je?“, i: „Kakva je?“ Njima bih na prvo odgovorio: „O nama je“, a na drugo: „Zanimljiva je“.
Zanimljiv roman u našoj književnoj produkciji postao je retka pojava kao i sam triler, žanr koji kod nas nema nikakvu tradiciju, niti neko delo koje bi piscu početniku moglo poslužiti kao uzor. Jer, ovaj roman jeste triler, a Miodrag Majić jeste pisac kome je ovo prvi roman. Međutim, ničeg početničkog u tom romanu nema. Autor je poštovao sve ono što su kao temelje dobrog trilera ostavili veliki majstori ovog žanra: zločin koji izaziva potres na javnoj i političkoj sceni na samom je početku priče, kao enigma, sa pitanjima Ko? i Zašto?, na koja odgovore dobijamo tek na samom kraju priče. Na putu do tih odgovora, glavni junak romana, branilac osumnjičenog, kreće se od jednog do drugog putokaza koji su namerno pogrešno postavljeni. Kad mu se učini da je blizu cilja, neočekivani događaj pokazuje mu da je na pogrešnoj stazi, da je, ušavši u pogrešan voz, sa svakom novom stanicom bio sve dalje od istine. Kada do istine konačno stigne, već je i sam postao osumnjičen i čovek koji beži od navodne pravde.
Izvanredno ispričana priča sa znalački raspoređenim zamkama i nepredvidivim rešenjem na samom kraju. Odlično napisan triler.
Ali ovaj roman nije samo to, i zato bih ga preporučio i onima kojima je knjiga odavno postala „najbolji prijatelj u životu“. A od najboljeg prijatelja ne očekuje se da vas samo zabavi. Ako ga smatrate najboljim, on je to zbog toga što vam druženje sa njim omogućava da svoja iskustva proveravate, sadržajnije živite svoj život i bolje razumete ono što se događa oko vas.
Put do istine u ovom romanu opasan je kao put preko minskog polja. Mine su posejane u našoj prošlosti, iznenađuju i kad su zaboravljene, zlo zataškano. Zločinci koji su zlo činili, a nisu otkriveni i kažnjeni, raširili su se u društvu kao kancer u svim njegovim slojevima. Svoju zloćudnost za počinjeno zlo prenose i na nevine, a njihovu želju za pravdom pretvaraju u odmazdu, a njih u nove zločince. I čitalac i glavni junak od istine su neprekidno samo jedan korak. Ali taj korak ometaju svi: istražitelji, policajci, tužioci, ministar pravde, sudija, verski velikodostojnik. Metastaza zla u vidu korupcije i nečiste savesti ne štedi nikoga. Nema u ovom romanu stereotipnog borca za pravdu, viteza bez mane i straha, gotovo neizbežnog u romanima koje nazivamo trilerom. Čak i oni kojima je to profesija, koji su se zakleli da će služiti pravdi, rukovođeni su pre svega željom za napredovanjem u karijeri, za uspehom, ili željom da se nečija prošlost prikrije. Čak je i glavni lik, branilac, u celu priču ušao ne iz profesionalne i etičke pobude, već iz ličnih razloga: zbog osećaja da je izdan, iz želje za ličnim revanšizmom, a tek na kraju i zbog probuđene savesti, ali i zbog straha za sopstveni život.
Psihološko i motivaciono odlično komponovan roman. Likovi su jasno ocrtani, nijedan suvišan. Svi u funkciji priče, svi kao deo slike društva u rukama sopstvene nesavršenosti. A posle svega, neizbežna asocijacija na mit o Rozmarinoj bebi, neuništivom čedu Satane. S tim što naša beba nije čudovište sa onoga sveta, već nesreća koju smo sami porodili.
Rečenica autorova je jednostavna, jasna, precizna do minucioznosti, dijalog sveden, strogo funkcionalan, bez želje za dopadanjem i bez iskakanja iz strogo kontrolisane strukture trilera.
Jedan deo priče ipak prevazilazi tu strukturu. Traganje bivšeg policijskog službenika za mestom gde se dogodio prvobitni zločin dovodi ga gotovo u nadrealni svet, a deca koja se pojavljuju u davno srušenoj kući očevidno više nisu ni deca ni odrasli ljudi, već se po ruševini kuće u kojoj je zločin davno počinjen pojavljuju kao bića čiji je rast u normalne ljude nekada davno zaustavljen, i koji odbijaju da nam se pridruže u našem životu.
Izvanredno napisan deo romana koji svedoči da ga je napisao veoma talentovan pisac. Ovaj deo, koji smatram vrhuncem romana, budi u nama asocijaciju na današnji globalni svet, u kome se zlo bilo gde počinjeno neizbežno vraća u sopstvenu kuću. Bilo gde da se bacaju bombe i upropašćuju tuđi životi i nečija tuđa deca, zlo se vraća – bilo u vidu izbeglica, bilo u vidu neke čudne dece koja uzimaju u ruke automatske puške i ubijaju svoje vršnjake po školama i u dečjim vrtićima.
Kao što će i sam čitalac zaključiti da nas istina, i kada dođemo do nje, ne čini obavezno boljim, već samo možda mudrijim.
Baš kao što nam poručuje i autor ovog romana.
„Dobili smo krimi-roman u čistom obliku, uporediv sa najboljim primerima ovog žanra, uzbudljiv po priči koju predstavlja, živopisan po junacima i preokretima s kojima se suočava, upečatljiv po vremenu koje je blisko i s kojim delimo mnogo zajedničkih iskustava.“
Gojko Božović
O romanu „Deca zla“
U savremenoj srpskoj književnosti, krimi-motivi su srazmerno česti, ali su, u žanrovskom smislu, čisti-krimi romani priličan izuzetak.
Za obe okolnosti moguće je pronaći uverljive razloge. Krimi-motiva ima u romanima pisaca različitih generacija i različitih poetika, pa, prema tome, i prilično različitih pogleda na književnost i na svet koji književnost nastoji da opiše. Najčešća slika sveta koja ovladava u novijem srpskom romanu najviše je zaslužna za oživljavanje krimi-motiva u njoj. Roman, naime, mora biti značajnim delom priča o proživljenom svetu, a taj svet jeste prepoznatljiva i u velikoj meri konkretizovana svakodnevica, ili pak nedavno minula istorija. Da bi se opisala oba vremena, i ono tekuće i ono ne tako davno minulo, krimi-motivi postaju i moćno sredstvo i snažan izazov za savremene romansijere.
Na drugoj strani, zaokruženih i žanrovski izvedenih krimi-romana nema najviše iz dva razloga. Tradicija krimi-romana u srpskoj književnosti nije odviše bogata, niti je lako raspoznatljiva, obeležena izrazitim primerima i jasnim kontinuitetom. Otuda je u savremenoj književnosti uočljivije preuzimanje modela krimi-romana iz drugih evropskih književnih tradicija, nego što se mogu pratiti tragovi uticaja neposrednih domaćih prethodnika. Drugi razlog jeste to što u savremenoj srpskoj književnosti, pa tako i u romanu, postoji eksplicitan ili implicitan otpor prema čistim formama i žanrovima, pa je tako očekivano i odsustvo većeg broja nedvosmisleno krimi-romana.
Roman Miodraga Majića Deca zla odoleo je svim ovim iskušenjima. Zahvaljujući tome, i samosvesnoj odluci pisca, dobili smo krimi-roman u čistom obliku, uporediv sa najboljim primerima ovog žanra, uzbudljiv po priči koju predstavlja, živopisan po junacima i preokretima s kojima se suočavamo, upečatljiv po vremenu koje je blisko i s kojim delimo mnogo zajedničkih iskustava.
Da bi nastao krimi-roman, potrebno je najmanje jedno ubistvo, najmanje jedna istraga, ali i mnoštvo niti koje to ubistvo i tu istragu povezuju sa širim društvenim kontekstom, oblikujući ne samo moguć nego i konkretizovan svet u koji čitalac može stupiti svojim iskustvom i umećem prepoznavanja. Ta konkretizacija, kao što vidimo u romanu Miodraga Majića Deca zla, omogućava romanesknom svetu uverljivost i verodostojnost, dok njegovom čitaocu omogućava da istovremeno bude u dva sveta – u svetu romana i u svom, suviše stvarnom svetu – otkrivajući kako zapanjujuće sličnosti, tako i moć književnog predstavljanja stvarnih i mogućih iskustava.
Dok čitamo roman Miodraga Majića Deca zla, prepoznajemo u njemu, kao i u svim dobrim krimi-romanima, zašto čitalačku pažnju privlači ovaj žanr. Krimi-romani izražavaju naše podsvesne, duboko individualizovane strahove, nastale u stvarnim okolnostima modernog života. Ali, ništa manje od toga, krimi-romani izražavaju i mnogobrojne socijalne strahove koje oblikuju situacije i procesi kakve znamo iz društvene stvarnosti. Pojedinac strahuje za svoj život i integritet, društvo je užasnuto tokovima moći koje ne uspeva uvek da drži pod predvidivom kontrolom.
Majićev roman počinje jednim dramatičnim ubistvom. Budući da se u tom ubistvu sustiže nekoliko dimenzija, od kojih je svaka dovoljna da sama po sebi privuče nesvakidašnju pažnju javnosti – uostalom, reč je o ubistvu javne ličnosti, biznismena, političara i čoveka za koga se veruje da čvrsto stoji sa obe strane zakona – takva okolnost stvara napetost koja više ne napušta roman Deca zla.
Dramatično ubistvo, opisano na snažan način, u maniru novog brutalizma, produžava se potom na istragu, koja se, očekivano, jednim krakom vodi u pravosudnom sistemu, u koji se neprestano mešaju uticaji sveprisutne politike, senzacionalističkih medija i nezajažljive pažnje duboko senzacionalizovane javnosti, dok drugim krakom istovremeno traje u tabloidnim medijima koji oblikuju društvenu i javnu svest.
Uporedo sa ubistvom, odjekom ubistva i istragom, pozornicu romana Deca zla ispunjavaju mnogobrojni junaci, svako na svoj način poseban i upečatljiv. Policajci i novinari, tužioci i sudije, svet podzemlja i svet javnosti, predstavnici duge ruke politike i oličenja socijalne prilagodljivosti u svim prilikama i u svim okolnostima. Krimi-romani, pa tako ni Deca zla, ne mogu bez lepih žena i bez ljubavnih zapleta, kao što ne mogu ni bez preokreta koji usložnjavaju i ubrzavaju radnju, ili bez stalno prisutne svesti da je sve sa svim u vezi i da u predočenom svetu nema nedužnih. Majić, pritom, pripoveda uverljivo, realistički oblikujući žanr-scene koje se postepeno sklapaju u zaokruženu i motivski ukrštenu priču, vrlo vešto održavajući napetost i kada govori o onome što se već dogodilo, i kada čitaoca navodi da se pita šta je bilo posle.
Polazeći od jednog ubistva koje je potreslo čitavo društvo, Miodrag Majić u romanu Deca zla sugestivno je prikazao unutrašnje mehanizme tog društva, u kome su u nerazmrsivom odnosu velika politika, veliki novac i veliki kriminal. Između ovih velikih sila modernog doba ne postoji toliko napetost, koliko postoji prožimanje. Akteri menjaju svoje uloge ili, istovremeno, igraju sve uloge odjednom, dok u javnosti predstavljaju sebe u nekom poželjnom i politički korektnom obliku. Ako su takvi stubovi društva, onda ni slika društva ne može biti ni laka ni prijatna.
U toj tački, sama od sebe, ukazuje se još jedna važna dimenzija romana Miodraga Majića Deca zla. Ovaj krimi-roman, podrazumevajući i pomenute individualne i socijalne strahove, sve vreme oličava snažan primer društvene kritike. Prikazani svet tiče se nas, mi prepoznajemo njegove sile, njegovi procesi su tu, negde pored nas.
„Jedan žestok roman koji kao lava teče ritmično i nezadrživo otkrivajući maticu i rukavce pravosuđa, ali i mnoge nepoznanice advokatskog života. Majić piše i grubo i nežno, i mračno i duhovito, ali uvek tečno i stilski besprekorno.“
Gordana Kuić
„Majić je odabrao nešto što mi se čini neobično finkcionalnim, on koristi multiperspektivu, koja mu pomaže da segmentira pripovijest, koristeći osoban uvid raznih likova: glavnog junaka, privatnog detektiva, pokvarenog suca, bivše djevojke, ambiciozne novinarke itd. To priči daje izuzetnu dinamiku i dramatiku, svu silu iznenađenja i napetosti, onoga što je stari majstor Hičkok nazivao suspence i suprise.„
Goran Tribuson
