„Surova lepota izgubljenosti: Traganje za smislom u Majićevom romanu Pod tuđim suncem.“
Stefan Megić
Uvod (metafizički i mitološki)
U potrazi za sopstvom često se nalazimo u paradoksalnoj težnji da kroz druge pronađemo vlastiti odraz. Kao da nas taj proces vodi ka suštini onoga što jesmo, ali ne bez otpora—slojevi maski koje smo gradili vremenom, pokušavajući da zaštitimo ono najdublje u nama, postaju prepreke. One nas ne skrivaju samo od drugih, već i od nas samih. Istina o nama zna biti bolna i predvidiva, daleko od ideala koje smo usvojili iz umetnosti, knjiga, filmova ili muzike. U tom vrtlogu tuđih narativa, sopstvo postaje senka, iskrivljena verzija onoga što bismo mogli da budemo, dok zaboravljamo ono što zaista jesmo.
I tu leži univerzalnost književnosti. Književni narativi često ponavljaju motiv putovanja—ne kao klasičan napredak ka višem idealu, već kao povratak suštini, ogoljavanju onoga što je oduvek bilo u nama. Jedan od najsnažnijih primera ove teme jeste Homerova Odiseja, delo koje nije samo priča o povratku kući, već i o introspekciji, suočavanju sa sopstvenim slabostima i ponovnom otkrivanju identiteta.
Odiseja je mnogo više od epa o junaku koji se vraća na rodnu Itaku. To je priča o čežnji za domom, o borbi sa vlastitim manama i o konačnom prihvatanju sebe. Odisejevo desetogodišnje lutanje nije samo fizičko putovanje; ono je metafora za ljudsku potragu za smislom i identitetom. Svaka prepreka na njegovom putu, bilo da je to Kiklop Polifem, opojni zov Sirena ili iskušenja kod Kirkine palate, oslikava unutrašnje sukobe—moralne, emocionalne i intelektualne dileme koje oblikuju njegov karakter.
Povratak na Itaku simbolizuje povratak sebi. Odisej se ne vraća samo kao kralj i vođa, već i kao čovek koji je prošao kroz iskušenja i, suočivši se sa svojim slabostima, pronašao vlastiti kompas. U ovom smislu, Odiseja postavlja temelj za mnoge književne narative, gde putovanje postaje način preispitivanja identiteta i ljudskosti.
Ideja nostosa – povratka kući – jedno je od najvažnijih pitanja u Odiseji. Ali dom nije samo fizičko mesto; on je i simbol unutrašnjeg sklada i uspostavljanja harmonije. Odisejev povratak ne završava se njegovim dolaskom na Itaku; tek vraćanjem kraljevstva i ponovnim zbližavanjem sa Penelopom, on dostiže istinski cilj svog putovanja – ponovno pronalaženje sebe u svetu koji se promenio.
Ova ideja povratka prožima mnoga dela svetske književnosti. Vergilijeva Eneida, Danteova Božanstvena komedija i Tolkinov Hobit reinterpretiraju motiv nostosa, prilagođavajući ga svojim vremenskim, kulturnim i filozofskim okvirima. Ipak, suština ostaje ista – povratak, bilo fizički ili metafizički, otkriva dublju istinu o ljudskoj potrebi za smislom, pripadanjem i samoprihvatanjem.
Ako književnost čitamo kao proces otkrivanja suštine, onda se može reći da likovi u svojim putovanjima ne postaju nešto drugo – oni samo postaju ono što oduvek jesu. Baš kao i Odisej, mi se suočavamo s maskama koje smo sami stvorili, otkrivajući sopstvo kroz izazove, gubitke i povratke. Odiseja nas podseća da istinska promena nije dodavanje novih slojeva, već uklanjanje suvišnih, sve dok ne dosegnemo jednostavnu, iskrenu istinu.
Možda nas upravo zato ovo delo i danas inspiriše – jer nam, kroz arhetipsko putovanje junaka, pomaže da jasnije vidimo sebe. I, kao što Odisej pronalazi dom u Itaki, tako i mi, čitajući njegovu priču, tražimo povratak vlastitoj suštini.
Dve sudbine – Jedna odiseja
Miodrag Majić u romanu Pod tuđim suncem koristi arhetip Odiseje i ideju potrage za sopstvom, oslanjajući se na nit koja je u isto vreme duboko moderna i univerzalna. Ovo delo u sebi nosi specifičnosti sadašnjeg trenutka, ali i težinu univerzalne karakterizacije i realističnih poteza, koji ga izdižu iznad žanrovskih okvira. Iako je ponekad besmisleno pokušavati da ukalupiš knjigu radi analize, neizbežno je primetiti da Majić vešto kombinuje elemente trilera i krimića, samo da bi izneverio očekivanja i stvorio delo koje ulazi u prostor svetske književnosti.
Pod tuđim Suncem se ne može svesti samo na žanr. Njegovi odjeci osećaju se u Prustovom Izgubljenom vremenu, magičnom realizmu Latinske Amerike, tokovima svesti angloameričke proze i psihološkoj dubini Dostojevskog. Ovo je roman gde se prepliću tradicija i savremenost, stvarajući jedinstvenu sliku našeg vremena—surovu, hiperrealističnu, ali bolno prepoznatljivu. Kosta i Marija, njegovi protagonisti, nisu samo književni likovi; oni su stvarne figure koje smo svi nekada sreli. Majić ne dopušta čitaocu da se opusti; njegov narativ nas stalno drži na ivici, terajući nas da se suočimo s istinama koje možda radije ne bismo gledali.
Roman istražuje sudbine dvoje ljudi iz potpuno različitih svetova—penzionisanog vojnika bivše države, Kostu, i Mariju, izbeglicu koja se bori za opstanak ulogom prostitutke. Na prvi pogled, njihovi životi su nespojivi, ali kako priča odmiče, postaje jasno da su oboje proizvodi vremena i okolnosti u kojima su odrasli. Kosta je zarobljen u sećanjima na slavnu prošlost koja nikada nije bila dostižna, dok Marija nosi teret nežne duše ugušene u surovosti sveta. Njihov susret nije sudbinski u romantizovanom smislu; on je sudar dve izgubljenosti, dve sudbine koje pokušavaju da pronađu smisao u besmislu.
Krf kao simbol povratka i tradicije
Putovanje Koste i Marije na Krf u romanu Pod tuđim suncem nosi simboliku kolektivne i lične istorije, dok geografska odrednica ostrva povezuje srpsku tradiciju i mitološki univerzum Homerove Odiseje. Za Kostu, penzionisanog vojnika, Krf nije samo ostrvo, već i mesto prožeto sećanjem na žrtvu srpskih vojnika tokom Prvog svetskog rata, kao i njegovog pradede. Albanska golgota i „plava grobnica“ predstavljaju vrhunac njegovih patriotskih ideala, ali ujedno otvaraju pitanje smisla žrtve i posledica prohujalih ideala.
Marija, izbeglica opterećena ličnim ratovima doživljava Krf kao mesto univerzalne patnje i suočavanja sa prošlošću. Njeno suočenje sa „plavom grobnicom“ otkriva paradoks: dok je Krf bio mesto spasenja za srpske vojnike, za nju postaje simbol nemogućnosti bekstva iz ciklusa bola.
Geografska lokacija Krfa, u Grčkoj – zemlji Odiseje – dodatno osnažuje simboliku ostrva kao mesta povratka. Poput Odiseja, Kosta i Marija prolaze kroz svojevrsnu odiseju suočavanja sa sobom i svetom koji se promenio. Krf postaje tačka introspekcije i spoznaje da povratak nije fizičko mesto, već proces unutrašnjeg pročišćenja.
Krf, kao spoj istorijske tragedije i mitskog nostosa, otkriva univerzalnost ljudske borbe za identitet i smisao. Kosta i Marija, poput srpskih vojnika i Odiseja, uče da povratak ne donosi uvek mir, već suočenje sa bolnom istinom i ogoljavanje sopstva. Krf je, stoga, Itaka, ali i mesto gde se iluzije konačno raspršuju, ostavljajući likove da sami redefinišu svoje puteve.
Tračak nade pod tuđim Suncem
Majić ne nudi eskapizam. Njegovi likovi ne dobijaju „drugu šansu“. Oni ne prolaze kroz tradicionalni luk karakterizacije gde se prepreke prevazilaze i protagonisti postaju bolji ljudi. Umesto toga, priča se kreće u krug. Početna i završna tačka jesu iste, ali su obeležene protokom vremena, promenom prostora i procesom ogoljavanja. Kostina i Marijina odiseja ne donosi promenu, već bolno suočenje sa sobom. Svet u kom bi njih dvoje mogli pronaći zajednički mir ne postoji. Njihove želje za novim početkom ostaju samo iluzija, zaklonjena maglom realnosti koja im ne dopušta bekstvo iz sopstvenih okova.
Vrhunac romana dolazi na proslavi koja bi, u klasičnom smislu, mogla delovati kao trenutak trijumfa. Kosta ostvaruje svoj san da bude heroj, makar prividni. Ali čak i u tom trenutku, radost je natopljena gorčinom, alkoholom i privremenim begom od stvarnosti. Smeh postaje dijaboličan, upozoravajući nas da sreća ne dolazi kroz stvarne promene, već kroz trenutke zaborava. Njihova maska štiti ih od sveta, ali i od njih samih.
Ipak, Majić nudi tračak nade. Na kraju, saznajemo da je Marija trudna, što sugeriše mogućnost drugačijeg sveta za novu generaciju. Ta naznaka sunca kroz oblake, koliko god krhka, daje utehu u surovosti priče. Iako svet ne pruža drugu šansu Kostama i Marijama, možda pruža šansu njihovim naslednicima.
Pod tuđim suncem nije roman koji će vas zabaviti; to je delo koje tera na razmišljanje i preispitivanje. Majić nam ne dopušta da zaronimo u eskapizam, već nas vodi ka brutalnoj stvarnosti, dajući nam ogledalo u kom se svet, sa svim svojim paklenim sudbinama, reflektuje u svoj svojoj bolnoj lepoti. Nakon čitanja, ostajemo sa oporim ukusom istine u ustima, ali i sa osećajem da smo videli svet jasnije nego ikada pre.
Ovo nije samo priča o Kostama i Marijama; ovo je priča o svima nama i svetovima koje bismo trebali da pokorimo da bismo napokon razumeli sebe i jedni druge.
„Tragični junaci u romanu „Ostrvo pelikana“, Miodraga Majića“
Stefan Megić
Odlučiti se da stvoriš tragediju u modernom društvu je mač sa dve oštrice, pogotovo u svetu koji posmatra romane kao dozu eskapizma iz svakodnevnice u fantastično, fiktivno i romantičarski beskrajno. Ali kada se skinu koprene sa istine, razumljivo je da je napisati roman koji ostavlja opor ukus u ustima nešto nesvojstveno duhu vremena.
Ostrvo pelikana, Miodraga Majića, je roman koji svojim postojanjem razbija horizonte očekivanja i stvara priču koja nije tu da se dopadne širokim masama, već da prenese isečak tragičnosti svakog lika unutar dela.
Iako postoji pregršt tematika i motiva koji bi se mogli zasebno analizirati, počevši od distinkcije između pravde i prava, gde bismo mogli da diskutujemo o slučaju, koji je zatresao Srbiju pre nekoliko godina i polarizovao javnost. Smatram da bi taj deo priče razbio umetnički dojam dela i da bismo se zaustavili na principima, koji iako jesu bitan deo romana, verujem da je sama priča o moralnosti pojedinih postupaka kroz kulturološku prizmu dobar način da se razvodni roman i da se pretvori u društveno-aktivistički pamflet. A književnost bi pre svega, trebalo da spaja, a ne da polarizuje.
Stoga bih preuzeo jedan, zanemareni aspekt romana koji je od samog početka transparentan, no tokom čitanja, dobija novi princip. Tragični junaci isijavaju sa stranica. I iako u prvom navratu deluje da dobijamo već oformljene tipske likove kao što su pravični sudija koji biva nepravedno izopšten zbog neposlušnosti i nepodobnosti; kao i junakinja našeg doba, promiskuitetna kvazi-novinarka koja gazi preko leševa da bi došla do senzacije; kako vreme prolazi, tako dobijamo kompletnije likove koje funkcionišu kao žrtve i ljudi koji žrtvuju.
Po Aristotelu, tragični junak je osoba sa potencijalno herojskim osobinama, koja će zbog amartije, tj. neznanja i zablude učiniti grešku koja će se neizbežno završiti tragedijom. Amartija je podstaknuta hibrisom, koji podrazumeva transgresiju, tj. odsustvo umerenosti koje narušava društveni poredak. Hibris je čin u kom pojedinac pretpostavlja da može da učini više od onoga što je realno moguće, što ujedno postaje uzrok i katalizator kako ličnih, tako i društvenih tragedija.
Kroz roman postavlja se pitanje opravdanosti žrtve pojedinca kroz individualnu, tj. subjektivnu sferu i pitanja da li bi zbog te žrtve trebalo da budu povlašćeni na društvenom planu? Sudija Pavle žrtvuje svoj ugled i budućnost zbog ideje da je neophodno stati na stranu pravde, a ne prava. Kao sudija, koristi svoju moć odlučivanja da bi napravio presedan koji je u samoj biti kontroverzan, društveno neprihvatljiv i problematičan do tog stepena da postaje senzacija na svim nivoima.
Postavlja se pitanje opravdanosti ideje da jedna osoba, tj. sudija, u našem pravosudnom sistemu ima pravo da na osnovu svojih moralnih kriterijuma oslobađa i osuđuje, što je preveliki zalogaj za pojedinca, koliko god on bio etički superioran. Baš se to razume kao hibris, tj. prelaženje granica zbog pitanja da li je uopšte moguće da bilo ko od nas razume ideju iskonske pravde, neopterećene iskustvima?
Njegova žrtva je puštena u pogon u trenutku kada novinarka Jovana dobija municiju da na sve moguće načine napadne sudiju, što u prvom navratu postaje pokrivalica za aferu koja se dešava iza kulisa, a u daljem toku, odskočna daska mlade novinarske nade ka novim mogućnostima.
Iako ubeđena u ispravnost svojih postupaka, ona stvara novinarsku senzaciju čerečenja sudije po nalogu službe i ministarstva pravde, što je čini šrafom u propagandnom mehanizmu, gde ona postaje medijum koji skuplja profesionalne poene i uzdiže se na lestvici. Upoznajemo se sa njom kao sa medijskom zvezdom koja uči kako da se nosi sa slavom, benefitima i mogućnostima, dok se iznutra nalazi anksiozno, nesnađeno biće koje pokušava da kroz već oformljene modele iz prošlosti, preuzme primat u svetu muškaraca i da im se osveti zbog svega što su joj učinili tokom života.
Otac je ostavio, brat joj je bolestan, očuh je silovao, i sve te stvari iz prošlosti je određuju kao žrtvu koja ubeđuje sebe da zaslužuje raskalašan život; da zaslužuje pet minuta slave. Razvrat i blud su tu da bi otupeli strahove, napredovanje je tu da bi pobedila uprkos strahovima, a njen hibris je upravo to što smatra da zaslužuje mnogo više od svih zbog traumatične prošlosti. Stoga je spremna da uništava živote ne razmišljajući o posledicama, što je dovodi u kuću sudije Pavla.
Njihova komunikacija u kamenoj kući pored Skadarskog jezera; upravo ta klaustrofobija u kojoj komuniciraju, ispovedaju se i prihvataju postaje okosnica katarze, koja je neophodan aspekt tragedije.
Sa druge strane, imamo Ajšu i Gabrijela, kao ultimativne žrtve, koje postaju tragični junaci u trenutku kada se upoznaju i to na sahrani, što je još jedan interesantan motiv koji nije slučajno ubačen u radnju. Njihove tragedije nisu podstaknute porodičnim razlozima, kao kod Šekspira, već je njihov dželat društvo u kom žive i funkcionišu; dok je hibris samo njihovo postojanje i pokušaj da se vole u svetu koji odbacuje ljubav kao relevantnog pokretača stvarnosti.
Ne, svet je upravo mašinerija gde se teži ličnim zadovoljenjima i osećajima pravde na taj način što se kroz prividni i licemerni aktivizam sistem naizgled bori protiv nepodobnih pojedinaca, dok koristi Ajšu i Gabrijela kao žrtve, koje, kao u paganska vremena, društvo prinosi bogovima da bi spasilo samo sebe. Odjednom možemo videti okvirni hibris u koje je društvo upalo, jer je stvorilo percepciju da je sistem bitniji od sreće, od ljubavi, od emocija, od onog iskrenog ljudskog koje podstiče svet. Da su kojim slučajem Ajša i Gabrijel živeli odstranjeni od društva, njihova ljubav bi pobedila; ali ovako postali su primeri društvenih konvencija, koje uistinu jesu kontraverzne.
Upravo naturalistički opisi koje pisac koristi gde siluju Gabrijela u Zabeli, kao i Ajšino prepuštanje heroinu i prostituciji su trenuci kada se vidi posrnuće društva i kada tragedija preuzima primat. U odbačenim životima koje su vodili odvojeno, i Ajša i Gabrijel prelaze granicu ljudskog i postaju ljušture, predvođeni animalnim aspektima sebe postaju zveri; ali i dalje osećaju potrebu da pomognu jedno drugom. Gabrijel beži iz zatvora, ubija dvoje ljudi da bi spasio Ajšu iz kandži prostitucije i droge, što mu povećava kaznu na dodatnih trideset godina. Ajša izvršava samoubistvo u nemogućnosti da se nosi sa samoćom i idejom da je svet odbacio i izneverio u trenutku kada je bila najsrećnija.
Kako se upoznajemo sa sudijom i novinarkom; otkrivamo pregršt pojedinosti iz njihovih života koje su krili od samog početka i koji ih bliže određuju. Jovana pokušava da raskrsti sa prošlošću na taj način što će postati majka, no ne uspeva da zatrudni. Pavle je zbog svog raskalašnog života, alkoholizma i kocke izgubio sve što je imao, tj. suprugu i sina. Njih dvoje, posle nekoliko dana provedenih unutra imaju samo jedno drugog. Tragični junak i junakinja u potrazi za istinom.
Sudija priprema poslednji performans time što odlučuje da se raznese u vazduh. Ali on time ne ubija samo sebe, već i percepciju uplašene novinarke uništene sopstvenom prošlošću. Činom samoubistva, on simbolično ubija ono što je Jovana bila pre nego što ga je upoznala, te na samom kraju više glavni likovi završavaju tragično.
Katarza dolazi šest meseci nakon detonacije u situaciji kada ženska osoba po imenu Jovana, bivša razvratna novinarka do kuće na Skadarskom jezeru držeći u rukama Ajšino dete, od nekoliko godina, koje je usvojila, da bi se nastanila na ostrvu pelikana i žrtvovala svoju karijeru i prethodni život, za parče istine i ljubavi između majke i ćerke, koji su potrebni da zlo ne bi nastavilo i da bi tragedija u jednom trenutku stala.
Postoji priča, koja se nekoliko puta ponavlja kroz roman, gde majke pelikani, kada vide da deca nemaju šta da jedu, svesno kljucaju sebe i žrtvuju se da bi mladi imali dovoljno hrane da prežive. Oni žive odvojeni od drugih životinja, namerno izopšteni, jer su njihovi postupci nerazumljivi ostalom životinjskom svetu. Stoga da ne bi isprljali svet svojim principima, i da ne bi isprljali sebe okolnim svetom, odlučuju da se sklone u nepregledne divljine namenjene samo njima. Na ostrvima pelikana gde njihova žrtva neće naići na osudu. I gde neće postati tragični junaci.
„Ako slucajno jos niste procitali roman Misa Majic Ostrvo pelikana, ucinite to obavezno. Ne znam sta sam cekala do sad!“
Nataša Vučković
Prica o dobru i zlu, krivici i nevinosti, pravdi i pravu, casti i pokvarenjastvu. O toj tankoj liniji koja odvaja dobro od zla, cesto preplicuci ih u ljudskim dusama. Knjiga razvija visoku osetljivost za probleme Roma i uopste podstice nas da udjemo u «tudje cipele », narocito u cipele romske devojcice, jedne od mnogobrojnih kojima je onemogucen svaki izlaz Iz bede, siromastva, nepravde i nasilja.
Razumem da sudijsko suocavanje sa razlicitim likovima, poniklim u raznim sredinama, koji u sudnicama pokazuju svoja razlicita lica, podstice spisateljski talenat kod onih koji duboko promisljaju drustvo u kojem zive.
„Pročitah „Ostrvo pelikana“. Dugo me nijedno delo nije ovako prodrmalo. Dugo ništa nije moglo da prodre do u meni dobro sakrivenih, bolnih događaja, nepravdi merenih tonama, licemerja, laži i trenutaka nemoći. Dugo nisam ovako zaplakala nad knjigom. Od tuge i od sreće. Od tuge, zato što znam da i dok ovo pišem neko pati zbog nepravde, nečijeg licemerja, laži, pohlepe i poltronstva. Od sreće, zato sto se o tome više ne ćuti, što daje nadu da će u budućnosti patnje biti manje. Moj duboki naklon, sudija Majicu.“
Marija Vilotić
Motiv istine u romanu RUDNIK: Poslednji tango u paklu
Ostrvo pelikana…tako emotivno…tako stvarno…tako moćno…hvala Mišo Misa Majic… Vidi više…
„Logičan sled u mom čitalačkom životu je Ostrvo pelikana, odmah nakon Dece zla. Skuvah sebi kafu pa razmišljam kako da kažem bilo šta o romanu ukratko, nemoguće je. Da ostavim samo par citata, takođe nije moguće jer ja sam celu knjigu obeležila od prve do poslednje stranice.“
Jelena Aleksić
Kako sam gorko slatko plakala na kraju.
Dvoje mladih Roma, Ajša i Gabriel, ukoliko ne verujemo u sudbinu, se sasvim slučajno sreću i zaljubljuju, jako, najjače zamislivo. Ubrzo zatim stupaju u seksualne odnose i sve to ne bi bilo uopšte čudno ni zanimljivo za nas da Ajša u tom trenutku nije imala svega četrdeset dana do četrnaestog rođendana kada po zakonu može sama da odličuje o svom telu, a Gabriel devetnaest godina. Pa opet, sve bi bilo nezanimljivo da ona nije pri prvom odnosu ostala trudna i da nisu posetili lekara koji je po službenoj dužnosti prijavio njihov slučaj.
Gabriel je osuđen za silovanje, mada ga je sudija Dedijer na prvom suđenju oslobodio, štampa, kao štampa, se meša sa tipičnim senzaciolizmom i tu nastaje famozni efekat leptira nama ispripovedan iz ugla četiri lika, Ajše, Gabriela, sudije i novinarke Jovane.
Niti jedan akter ovog romana nije imao sreće i kako su se stranice i događaji nizali sve što je moglo krenuti na bolje nije.
„Od momenta kada se pravda, koju si im namenila, uselila u njihove živote, koračali su dolinom nesreće, pustinjom koja će ih na kraju odvesti jedinom mogućem ishodištu nevoljnika.“
Ono što je sigurno je da ćete se na kraju zapitati koliko grehova sa sobom nosi pravda, da li nam je sistem koji je stvoren da nas zaštiti ustvari jedna zla maćeha.
Ovo je roman kojem ću se često vraćati, ne zato što volim da me boli, već da se podsetim da smo samo jedna mala čestica prašine u ovom sistemu.
Molim vas ne osuđujte olako, nemojte da sudite nikom uopšte jer svaka reč ili delo može uticati nepovratno na živote ljudi oko nas.
Neću da hvalim Majića u ovom postu, već sam to radila u prethodnom. Volim njegov stil, način pripovedanja, sve što on napiše mi leže pravo na dušu
Ne znam koliko ste upoznati sa romanima Miodraga Majića, ja sam počela sa Decom zla i tu me osvojio. Poslije toga Ostrvo pelikana i večeras završeno čitanje fantastičnog Rudnika. Koji me ostavio bez teksta!
Biljana Danić Radusinović
Kako sam gorko slatko plakala na kraju.
Jedno vrijeme sam apstinirala od čitanja i šta god bih počela, ostavljala sam na pola…to nije bilo TO.
Majićevi romani su me ponovo vratili onom dobro poznatom osjećaju čitanja do kasno u noć…jer ne možeš da ispustiš knjigu iz ruke ( vrijeme pisanja ove objave govori tome u prilog). Hvala mu na tom ponovo rodjenom osjećaju
Sa nestrpljenjem čekam početak čitanja Pod tuđim suncem, njegovog najnovijeg romana i ne sumnjam da će me uvući u svoju priču kao i svi prethodni romani…
Ako niste pročitali nijedan njegov roman krenite redom i uživajte u njegovom fantastičnom načinu pisanja, kojim nam skreće pažnju na jako bitne društvene, životne, moralne teme, koje nam u ovo ludo vrijeme nekako najviše trebaju.