Poštovani gospodine Majiću,
Već par jutara imam podočnjake, što zbog suza i neprospavanih noći tokom čitanja Pelikana, što zbog „šljive“ koja je morala to da prati. Možda u kraćem osvrtu bude i koja psovka, više u žaru opisa, a ne prostačka, ne zamerite.
Knjiga je sigurno sve čitaoce (koji mogu da izdrže da je pročitaju) navela na mnoga razmišljanja i preispitivanja, a ja želim da Vam napišem šta ste u meni probudili:
- da shvatim koliko moji akutni problemi razvoda i nedostatak posla (radim u turizmu), su mizerni u odnosu na to sa čim se ljudi suočavaju i da još jednom potvrdim da mi život ništa ne duguje
- da ponovo počnem da razmišljam o dobrotvornom radu (oduvek mi je želja bila da pomažem životinjama, jer one ipak nemjau „razum“) umesto da kratkotrajno uživam kada izađem iz nekog elitnog ili manje elitnog Beogradskomg restorana, pripit alkoholom i osećajem zadovoljstva pogođenim poslom i impresioniranjem korporativnih aždaja (ž.r.)
- da mi se ponovo javi slika majke, koja izgovara Miloše, život je suviše kratak da bi prošao u ljutnji, pomiri se sa njim/njom.
- i na kraju, ništa manje bitno, da uvek u naslonu za ruke svog „nadrkanog“ Superba imam novčanice, kojima ću pomoći deci na Prestoničkim raskrsnicama, dok pokušavaju da mi „operu“ stakla
Sa nestrpljenjem čekam sledeću knjigu.
Hvala Vam.
Miloš Dudić
