Poštovani sudija,
već neko vreme želim da Vam pišem i podelim sa Vama neka razmišljanja. Budući da pratim Vaš rad duže vreme, mislim da je jako važno da pročitate sledeće redove. Važno je za moje mlade kolege, za buduće kolege, za Vas, za mene, i na samom kraju (ali ne i manje bitno) – važno je za Nju. Onu zbog koje sledi priča u nastavku.
Na samom početku, zamoliću Vas da pre nastavka čitanja (ako još uvek držim Vašu pažnju) zatvorite oči i pokušate oživite davno zaboravljeni osećaj višemesečne agonije, koju ste i Vi sigurno, na neki način, doživeli tokom pripremanja pravosudnog ispita. Sigurna sam da se sećate tog koktela najrazličitijih emocija. Strah, neizvesnost, nemoć, umor, promene raspoloženja, nesanice, konstantno mozganje, nesvesno preslišavanje i preispitivanje dok pokušavate da se tokom kratkih pauza relaksirate neobaveznim razgovorima sa bliskim osobama. Napadi anksioznosti, napadi panike, napadi nesigurnosti (koji dolaze odmah nakon potpuno neosnovanih napada samouverenosti). Tona razbacanih papira, flomastera, zakona, prljavih šoljica i pepeljara.
Nadam se da ste se “vratili” koju desetinu godina unazad.
Takođe se nadam da se slažemo da sve gore navedene nedaće i muke, za svakog pravog zaljubljenika u Nju – damu koja seče mačem zatvorenih očiju, predstavljaju i neopisivu strast. Što više čitate, više vas interesuje. Što vas više interesuje, to više znate. Što više znate, to bolje rezonujete i povezujete stvari. Muka i nesanica tokom meseci učenja prerastaju u opsesiju da se nauči, da se zna, da se slegne, da se poveže, da se briljira. Nema smisla da posle godina učenja na osnovnim studijama, i minimum dve godine mučenog pripravništva, “prodate” lepu damu tako što nećete znati odgovor na pitanje i obrukati se pred sudijom Vrhovnog ili Ustavnog suda.
Sada bih želela da Vas zamolim da, tako osveženog sećanja na poslednje pripravničke dane, zamislite koliki nivo očaja nastupa kada na gore opisani način, i uz gore opisane emocije spremate pravosudni ispit, verujući Joj i voleći Je, jedva čekajući da dobijete ta dva uverenja i pečat, kako biste mogli da Joj pomognete da izvaga i da poseče, i kada ste istovremeno zavisnik od toga da pratite i posmatrate šta se dešava oko vas, u državi u kojoj ste rođeni i iz koje ne želite da odete. Zamislite sa kolikim nivoom opravdane sumnje se pitate čemu sva dugogodišnja muka i odricanja, čemu sav trud, čemu bolovi u leđima i vratu, čemu slepo verovanje neodoljivoj slepoj dami. Čemu kad nisam ni u jednoj stranci, kad mi tata vozi Floridu, a ne BMW, kad nemam kontakte, kombinacije i veze, kad nemam nijednog poznanika u državnom organu, ne poznajem ni sudije, ni tužioce, ne poznajem moćnike, ne družim se sa kriminalcima i pevačima. Zamislite koji očaj nastupa u situaciji kada Ustav i zakone počnete da posmatrate kao bajke u koje više niko ne veruje, osim vas i možda još troje koje poznajete. Kada dođete do toga da se zapitate “što mi, Bože, dade pamet” (jer pametni danas osećaju strah). Kada dođe do toga da kroz glavu projuri najbrutalnija misao za mene kao ženu (zbog koje se vrlo brzo i sama postidim): “…ma pametne su, bre, ove starlete..a ti tupi o ustavnom pravu, o pretpostavci nevinosti i vladavini prava, o blokadi svih institucija i o ostalim, za tebi bližnje osobe, letećim tanjirima”. Kada bratanica, maturant, odličan učenik, kaže: “Ma, ja bih najviše volela da upišem Pravni, al’ nema ‘leba od toga. Evo Marija ima 30 godina, i i dalje uči”. Marija ima 29 godina, no osim toga dalje je nisam ubeđivala.
Pošto Vam ne bih ni pisala ovaj užasni roman (možemo ga nazvati “Justicija, volim Te, ali mi je teško, i mislim da će ta ljubav baš da me košta kore hleba”), da mislim da ne možete da se poistovetite sa mojom psihološkom dramom, koja još uvek nije sasvim prošla, i pošto mislim da sam do sada i preopširno opisala o čemu se ovde radi, želim da Vam se zahvalim.
Shodno svom užasnom karakteru, neko vreme sam se opirala riziku da budem shvaćena kao jedan od pravnika guštera, pripravnika i ostalih rookie-a koji Vas, verovatno, u poslednje vreme u sve većem broju pozdravljaju, pružaju Vam ruku, zahvaljuju Vam se i pišu. Međutim, kao što napisah na davnom početku, važno je.
Važno je, jer u ovoj polu horor polu ljubavnoj priči, u kojoj me Ona i dalje mami (iako mi je principal prvog dana pripravničke vežbe u kancelariji objasnio da moram da shvatim, ili makar oguglam, činjenicu da pravo i Pravda najčešće nemaju veze jedno sa drugim), Vi ostajete i opstajete kao jedan od poslednjih zdravorazumskih javnih podstrekača nas mladih pravnika (jer, ipak 29, a ne 30 kao što kaže mlada bratanica). Hrabrite nas da Je ne ostavljamo u ovim gotovo apokaliptičnim trenucima za nju, u kojima joj kidaju povez, pa ga zakrpe, pa kidaju. U kojoj joj otimaju mač i naslanjaju se na tasove. Vi ste, nemojte me pogrešno shvatiti, ali nažalost, jedan od retkih koji nam danas na masovnijem nivou daje vetar u leđa. Da ne prestanemo da Je volimo i da Joj verujemo. Da nismo sami. Da ima i vas “starijih” (da ne kažem drugostepenih), koji nas bodrite na nastavimo da primenjujemo stečeno znanje onako kako ono treba da bude primenjeno i da u njega verujemo.
Hvala Vam u ime mlade advokature. Dajete nadu da, kao mladi entuzijasti koji naivno misle da je imperativna pravna norma imperativna za sve (pa i za sudije kada odlučuju u predmetima naših klijenata), možda ipak nećemo pisati podneske i pripremati uvodne i završne reči uzalud. Da ćemo možda ipak zastupati u zakonitim i pravičnim procesima, da ćemo biti uspešni bez bilo kakvog nameštanja, kombinacija, manipulacija. Bez obzira na poznanstva, uticaje, finansijski status.
Upravo zbog ove teške ljubavi prema Njoj, odlučila sam da ipak rizikujem da budem shvaćena kao još jedan pripravnik, pravnik gušter sa procesnom sposobnošću deteta do 14 godina, koji Vam govori da ste “car, kralj, prvak u skoku u dalj”.
To nije divljenje, to je zahvalnost. Zahvalnost jer nam olakšavate da nastavimo da mislimo svojim glavama, da verujemo u ono čemu su nas učili profesori i onome šta piše u Ustavu i zakonu. Da Je volimo još snažnije i da Joj pomognemo. Duboko verujem da je prouzrokovanje upravo ovakvih osećanja, bitan deo Vaših nastupa, da ne kažem misije. Jer, znate šta, vidi se da Je i Vi volite.
A, osim toga, odlučila sam se na ovo pisanije i jer, konačno, imam slobodnog vremena, budući da su ispiti položeni. 🙂
Nadam se da ste izdržali do kraja ovog teksta i da sam uspela da Vam dočaram koliko je važno.
Srdačno,
Marija
Menu
