Језиво. Књига је језива. За неког ко се од почетка своје каријере пита како се Богу могла поткрасти таква грешка да на место судије постави некога ко уопште не верује у право човека да суди другом човеку; за неког ко се од почетка своје каријере пита зашто огромна тежња ка учествовању у остваривању правде (не права) није могла да се оствари у суду редовне надлежности (већ у прекршајном суду, који и није суд, већ инструмент за пуно приземније ствари, такорећи слуга); за неког ко се стално пита како да повеже правду са својим послом и тиме угоди својој савести, а да остане у границама права; за неког ко непомирљиво не разуме помирљивост и кроткост својих колега; за неког ко се бори сам са собом годинама да не побегне из професије коју доживљава другачије него што је натеран да је ради; за неког ко не може дозволити да буде ничији инструмент, па по томе сматра да је једина права врста судије; за неког ко је упорно ничији, па се зато не свиђа никоме, нити му ико верује, јер је лакше веровати у познато, у еластичност принципа спрам сопствених интереса уместо у принципе које преиспитује само морал; за неког ко има памети онда када је не треба имати или је треба сакрити; за неког са милион моралних дилема и унутрашњих, крвавих ратова око сопствене професије – за таквог неког, Ваша књига је језива. Уобличила је све оно што знам, али кријем од себе да бих могла да издржим посао који радим. Лакше би ми било да не знам да постоји неко још гори од мене, онда бих могла да мислим да сам усамљено луда. Бескрајно ми је жао што сам Вас упознала када нисам знала Ваше мисли и сврстала Вас у исту врсту људи каквој припада човек који нас је упознао. Извињавам се.
Menu
