Gostovali ste sinoc u Pancevu. Ja sam vas slusao i postavio jedno pitanje. Seticete se, vec po naslovu…
Sad je jasno da to nije trebalo da bude pitanje vec poziv na raspravu (u pozitivnom kontekstu) jer ima znacaja za zbunjenog coveka danasnjice.
U velikoj meri, ljudi su zrtve lazi, svakakvih manipulacija i izvrtanja. To vi znate bolje nego ja. A jos je gore onakvom (a to je velika vecina) ko ni ne zna da misli (a de-faco 😄svako misli da zna, jer mulja nesto u glavi).
Da ne duzim. Svi smo mi vise-manje subjektivni. Ne kazem to da bih relativizovao stvar, vec naprotiv, da je utegnem. Razlikujemo se najvise upravo po tome ko je manje subjektivan tj. ko se vise problizio istini (tj. ko je objektivniji). U tom kontekstu skloni smo da terminima koji imaju svoj jedan i tacno odredjen smisao dajemo neka nama prigodna tumacenja. Time cinimo gresku i stetu, vecu nego sto smo u stanju da pojmimo (zavedeni svojom pesnickom slobodom ili zabedjenoscu) jer prosto izazivamo zabunu i nesporazume koji znaju da budu trajni, a nekad i kobni.
Ja bih rekao ovako:
Griza savesti je neposredna i prva kazna trigerovana sa nivoa moralnih vrednost koje je covek u sebe ugradio, a nema (za sada) viseg nivoa u ljudskom bicu od tog. Traje dok se izvinimo, iskupimo, dobro ne promislimo i obecamo sebi: nikad vise ili dok se (u krajnjoj liniji) ne umorimo. Ona po pravilu nije trajna. Ona je kao napad (furija). Traje samo ako redovno ponavljamo gresku. Ona je, dakle, orocena, i to je tako sa dobrim razlogom (sustinskim, u covecanskom smislu).
Iskreno pokajanje je neophodno da bi se uvidela prava razmera greske ili nepravde ili neceg jos goreg, sto je ucinjeno. Pokajanje ce ugraditi novi (gradivni) element u nase moralno tkivo tj. zasvetlice novi deo savest. Dakle, iskreno pokajanje ide ruku pod ruku sa objektivnim promisljanjem.
Kajanje tj. zaljenje koje traje (a to je njegova osobina) nece nam doneti nista dobro. Ono ce nas (u krajnoj liniji) degradirati. Kajanje tj. zaljenje koje traje jeste osuda na stagnaciju i sto je jos gore, otudjenje od zakona kosmosa tj. zakona razvoja. Ljudi kazu, uprosceno, na greskama se uci. I na to, na jedan nacin tako i treba da se gleda. Kao na iskusenja u kojima smo posrnuli. Kao na nesto kroz sta bi trebalo da se ojacavamo i opamecujemo tj. unapredjujemo. Da ne komplikujem, ko veruje da zivot ima nesto vise smisla od pukog bitisanja mora da se odrekne zalovanja koje traje tj. kajanja za nesto (pogresno) ucinjeno ili neucinjeno (propusteno). To ga zaustavlja u razvoju. Osudjujuci coveka na nesto tako i na tome insistirati, kroz vaspitanje ili teror pravog sistema, cinimo ne humanu stvar cak, protivnu logici. U sustini hriscanstva je prastanje.
Pa kako da oprostim nekom, ako ne znam da oprostm samom sebi?!
Menu
