Postovani, molim vas za savet i pomoc. Uputila sam Republickom javnom tuziocu Molbu za preispitivanje sudske presude Osnovnog i Apelacionog suda kojima je odbijena moja Tuzba protiv poslodavca. U Molbi sam se pozvala na Ustav, Zakon o radu, Zakon i sudovima, Evropsku konvenciju za zastitu ljudskih prava i Konvenciju MOR-a 98 kako bi opravdala javni interes. Osporavana odluka poslodavca se odnosi na 10% smanjenje zarade, a postupak je zapocet aprila 2013. U osporavanoj odluci o smanjenju zarade poslodavac se poziva na član Kolektivnog ugovora gde je jasno određen postupak utvrđivanja radnog učinka zaposlenih. U članu 87. Kolektivnog ugovora je predviđeno da se radni učinak utvrđuje na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla kao i na osnovu odnosa zaposlenog prema radnim obavezama, normativa i standarda rada, odnosno kolektivnih i individualnih normi i drugih kriterijuma koje posebnom odlukom utvrđuje direktor. Za poslove za koje nisu predviđene pojedinačne norme direktor utvrđuje prosečne norme. Direktor je dužan da blagovremeno upozna zaposlenog sa normativima i standardima rada i drugim kriterijumima za uvrđivanje rezultata rada zaposlenog. Odredbe navedenog člana Kolektivnog ugovora direktno se odnose na član 107. Zakona o radu kojim je predviđeno da se opštim aktom utvrđuju elementi za obračun i isplatu zarade i zarade po osnovu radnog učinka,da je umanjenje zarade moguće pod uslovom da direktor donese posebnu odluku, normative i standarde rada i blagovremeno upozna zaposlenog s tim. U konkretnom slučaju nisu utvrđeni normativi niti standardi rada, nisu utvrđene kako kolektivne, individualne tako ni prosečne norme rada, zbog čega direktor nije ni mogao da upozna zaposlene sa istim. I zakonski zastupnik tuženog, na ročištu od xx godine (zapisnik sa ročišta xx., strana 6,potom Presuda strana 6) izjavljuje da ne postoje normativi rada kojim se utvrđuje kvalitet rada radnika tuženog i da odluke o načinu vrednovanja rada radnika tuženog tuženi nikada nije doneo. Prvostepeni Sud je ovo ocenio kao nesporno, međutim pogrešno je “na nesumljiv način” utvrdio da su postojali korektivi rada na osnovu kojih je je poslodavac cenio kvalitet i kvantitet rada tužilje, kao i Plan rada kao obavezujući akt poslodavca, tako što je “poklonio veru” iskazima svedoka, takođe zaposlenih kod istog poslodavca, mada su i sami njihovi iskazi kontraverzni. Naime, svedok NN prvo kaže da su naši predlozi planova korektivi (koje smo sami,svako za sebe sastavljali), a onda na pitanje mog advokata kaže da realizacija tih “planova” zavisi isključivo od tog kako to svako lično doživljava, od ličnih želja i sposobnosti, finansijskih mogućnosti .. (zapisnik sa ročišta xx , strana 3). BB je na istom ročištu izjavila “Osnovni i jedini korektiv rada jeste realizacija godišnjeg plana rada..” (ročište XX, strana 2), a na sednici UO ( Zapisnik sa sednice UO, strana 3) stoji da BB kaže da je to njihov plan i smernica..”
Argumenti tuženog (koje nismo ni sporili) da sam znala svoje radne zadatke, predavala mesečne izveštaje isl, samo potvrđuju činjenicu da sam se ponašala u skladu sa svojim zvanjem , šesnaestogodišnjim radnim iskustvom u firmi, dugogodišnjom praksom, Ugovorom o radu, Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, a nikako da je tuženi doneo pobijanu Odluku u skladu sa Kolektivnim ugovorom na koji se jedino poziva pri njenom donošenju! Postoji jos nelogicnosti u presudi koje sam opisala u svojoj Molbi Tuziocu, mada bi one trebalo da su manje bitne. Vrednost spora je bila 5000 dinara, i bila je vise stvar principa, a sud je to razvukao na 4 rocista tako da me sad kosta 200000 dinara! Uglavnom, posto sam duboko ubedjena da je presuda nepravedna, a nemam sredstava da opet placam advokata sama sam uputila ovaj dopis, u nadi da ce Vrhovni kasacioni sud presuditi pravicno. Sta vi mislite, kakve su mi sanse? Hvala unapred.
Menu
