Pred vama je još jedna knjiga Miodraga Majića, koju ćete pročitati u dahu. Glasovi njenih junaka odjekivaće snažno i kada sklopite korice, zato što ćete u njihovim pričama prepoznati stvarnost naših dana, ali i sudbine pojedinaca koji ne odustaju od svojih istina i kada im život dodeli ulogu gubitnika.
Ova priča počinje jedne kišne noći, u taksiju broj 382, kada Kosta Rašić, penzionisani oficir, odluči da krene put Krfa. Nakon što je prodao kuću u kojoj je odrastao kako bi vratio dugove, on će prvi put zakoračiti van granica svoje zemlje, tragajući za istinom, njegovim jedinim preostalim utočištem. Slučajan susret sa Marijom, taksistkinjom koja te noći postaje njegov saputnik, predodrediće sve što će se potpom dogoditi pod tuđim suncem.
Kosta želi da se suoči sa sobom i sa ostacima svog života. Marija želi da pobegne i od sebe i od svog života. Ta tačka koja ih razdvaja postaće tačka u kojoj će se sustići njihova sećanja. Istovremeno, ona će pokrenuti nevidljivi životni mehanizam, u kojem se uvek otkriva da je sve moguće.
„Biće ovo još jedna Majićeva knjiga koja će se čitati i o kojoj će se govoriti, kroz koju će čitaoci prepoznavati sve ranjive i iznurene deliće naše stvarnosti i naših života.“
Jelena Lengold
Svojevrsni on the road roman
Teško je razmišljati o Miodragu Majiću isključivo kao o piscu, apstrahujući sve ono drugo što ga je vinulo u uzbudljive i vrtoglave visine, u kojima obitavaju poznati i značajni ljudi. Ali kako ovde govorimo samo o knjizi, trudiću se da se usmerim samo na tu oblast, iako je ona, naravno, neodvojiva od životnog i profesionalnog Majićevog iskustva, kao sudije i borca za pravdu, u višem i sveobuhvatnijem smislu od pravde koju donosi sud.
U ovoj knjizi su na vešt i književno diskretan način upletene sudbine dvoje junaka, po svemu veoma različitih, ali spojenih senkom nesreće i gubitništva, senkom koja ih naizgled neizlečivo prati i progoni. Može li se pobeći od tog usuda, pitamo se sve vreme dok čitamo? I da li bi taj beg uopšte bio autentičan? Ovo je knjiga koja kroz umetničku prizmu osvetljava mnoge delove naše sadašnjosti, ali svedoči i o velikim tragedijama iz naše skorije i nešto davnije prošlosti. Gotovo kao da nikad nismo ni imali šanse da se udaljimo od te večne tragedije koja obeležava svaku stranicu knjige, u kojoj su trenuci istinske sreće svedeni na incident. Tuga i nemoć su konstante, sreća je samo trenutak i neminovno iza nje sledi kazna. Znajući to, čitalac se zaista zapita da li je za junake takvog mizanscena moguć bilo kakav rasplet koji takođe neće biti put u dalju tragediju. Odgovore na ova pitanja naći ćete u knjizi, u njenoj briljantnoj i veštoj završnici, koja suvereno dokazuje da se Miodrag Majić upisao u naše najznačajnije savremene autore. Istovremeno, ova knjiga predstavlja i iskorak iz žanrovske literature, preko koje smo Miodraga Majića upoznali, pa tako ovaj roman samo u naznakama sadrži krimi elemente, po kojima je autor bio prepoznatljiv, a mnogo više je, dramskom radnjom i psihološkim profilisanjem junaka, svoju knjigu smestio u takozvani književni mejnstrim.
Biće ovo još jedna Majićeva knjiga koja će se čitati i o kojoj će se govoriti, kroz koju će čitaoci prepoznavati sve ranjive i iznurene deliće naše stvarnosti i naših života. Njegovi turobni junaci koji putuju, a da ni sami ne znaju kud, u ovom svojevrsnom on the road romanu slika su upravo one stvarnosti od koje bežimo u čitanje knjiga. A onda otvorimo knjigu i tamo nas ta stvarnost ponovo susretne. Jer to su neke istine od kojih se nikud ne može pobeći.
„Novim romanom Pod tuđim suncem Majić prestaje da bude sudija koji piše i definitivno i neopozivo postaje pisac koji sudi.“
Siniša Kovačević
Uzvodni plivač
Kada se gospodin Miodrag Majić pojavio na srpskoj književnoj sceni, bio je samo jedan u dugom nizu naših i svetskih jurista koji uspešno pišu pesme, romane, drame, pripovetke… Možda je samo lekarski esnaf u tome značajniji i uspešniji. Možda?
Novim romanom Pod tuđim suncem Majić prestaje da bude sudija koji piše i definitivno i neopozivo postaje pisac koji sudi.
Urbana legenda kaže da su jedne večeri u Klubu književnika, dok je još bio klub i zaista pripadao piscima, za istim stolom sedeli bardovi srpske književnosti sa nekoliko literarnih mladunaca. Neko od mlađih pisaca imao je problema sa novom knjigom i bio je pozvan u Partijašiju na ribanje.
Tada je jedan od starijih pisaca, navodno, rekao: „Izbegnite to, Bulatoviću. Što biste se natezali sa probisvetima. Stavite svojim junacima čalmu na glavu, vratite ih trista godina unazad i ispričajte istu priču. Lakše je i bezbolnije. Mada ni to ne garantuje stoprocentni uspeh.“
Naravno da je dotični pisac bio u pravu. U onom delu u kome ne greši. Ali šta ćemo sa obavezom umetnosti, posebno književnosti, da svedoči o svom vremenu, ostavlja belege i međaše, po kojima će se ono prepoznavati, šta sa autorskom, političkom, intelektualnom i ljudskom hrabrošću da se otisci vlastitih stopa ostave u prašini i pepelu zavičaja, pripadajući potpuno svom vremenu i prostoru… Lakše je sa vremenskom distancom. Lakše, bezbolnije, jednostavnije…
Brzaci, virovi i vrtlozi vremena u kome se živi i o kome se svedoči pripadaju hrabrima, darovitima, onim uzvodnim plivačima, kojima se druga obala, ma koliko da je daleka, čini dostižnom i vrednom rizika. Pa će onda vreme, kroz svoje majstorsko rešeto, prosejati ono što valja, i ta će dela, ti romani, ti filmovi, te drame i predstave bolje svedočiti o gordim posrtanjima svog vremena nego svi arhivirani TV dnevnici i sva režimska štampa zajedno. Oduvek je umetnost, onda kada je zaista umetnost bila bolji, čestitiji i pouzdaniji svedok od medijskih i političkih prostitutki, tako udobno smeštenih u režimske sinekure i svaku vrstu egzistencijalne bezbrige. Uostalom, postoje toliko slikoviti primeri iz relativno skore prošlosti, koja je već postala istorija, koji nepobitno svedoče o tome, ali i iz apsolutno skore sadašnjosti.
Ergo, Majić piše o svom, još uvek presnom vremenu, sada i ovde i malo južnije. I čini to bez imalo straha i kompromisa, svestan opasnosti i rizika kojima se izlaže, ali i spreman da se sa svim tim opasnostima suoči i zapliva ka dalekoj drugoj obali. Piscu ovog pogovora se čini i da će je se dokopati.
Nema velike umetnosti, književnosti posebno, koja nije antiratna. Takozvana herojska vremena među narodima velikih moralnih posrnuća, koja su tražila i takozvanu herojsku literaturu, iza sebe nisu ostavila šedevre. Miodrag Majić ispred čitaoca stavlja visokofrekventni antiratni krik, od koga stradaju bubne opne, pucaju kristalne čaše i stakleni izlozi… I kad se rat okonča, kada vi izađete iz njega, bilo kao pobednik ili poraženi, strvina ne izlazi iz vas. Udobno smešten negde u utrobi, kida je, bez namere da je napusti, sve dok ne pojede i poslednji zalogaj džigerice i srca. Rat će vas nabosti na svoje rogove, pokidati grkljan oštrim čeljustima ili, ako ne uspe u tome, bar udariti zadnjim nogama ili ošinuti krvavim i govnjivim repom.
Upravo to se dešava Majićevim junacima, Mariji i majoru Kosti Rašiću, kojima, za razliku od nekih drugih, rat nije bio brat, ni žirant u banci, ni kum, niti im je omogućio da se potpuno bestijalizuju, obogate, prozle, ozvere… Kada ih veliki majstor slučaj spoji, tako oštećene i izranjavljene i tako potrebne jedno drugom, ne samo zbog toga što ona majora odveze na daleki jug, već i zbog obilja drugih stvari koji se tiču nezalečenih rana, grbavih krasta i ožiljaka koje oboje nose i spolja i iznutra, autor pokazuje izraziti dar da ih formira unutar njihovih biografskih ali i bioloških činjenica. Teško da će unutar nečije enciklopedijske biografije pisac naći dovoljno čvrsto uporište da izgradi uverljiv i verodostojan karakter za svoje delo. Često je neki nezasluženi šamar od oca pred školskom drugaricom važniji literaturni podatak od činjenice kada se doktoriralo ili ušlo u Akademiju, važnije je neko jučerašnje pijanstvo i teški jutarnji mamurluk od dana nečijeg diplomiranja, jer bez te jutarnje glavobolje, možda se ne bi potegao nož na saobraćajca… Nečija hromost ili kratkovidost može potpuno da promeni odnos okoline prema tom čoveku, i to je ta distinkcija između biografije i biologije lika. Teško da se u enciklopedijama nalaze podaci o nečijoj impotenciji, dioptriji koju je nosio, sklonostima ka raznim vrstama poroka, cirozi jetre koja je nekom život omeđila s jednom užasnom neumoljivošću i razvijenom svešću o tome da više nikad u životu neće jesti trešnje. Majić iskazuje više nego primetan talenat – majstorstvo, usudio bih se da kažem – kada gradi svoje likove, oni su živi, formirani, jasni, motivisani sa preciznim i razvijenim motivima i postupcima koji će formirati ceo jedan motivacioni i konfliktni sistem. Čak i kad se čini da su beznačajno mali i nebitni prolaznici, poput Nataše Varge, žene poginulog Rašićevog kolege, koja će samo kroz par postupaka i nekoliko rečenica biti potpuno jasna i dragocena. Primiti nečije umiruće pseto dovoljno je jasan podatak za nekoga ko zna da čita, a to da će Nataša već dogodine biti bez krova nad glavom još jasnije. Neumoljivi surovi makro, koji se nijednom neće pojaviti in vivo, i koji je do trenutka dok ne sretne majora Rašića odlučivao o svakom trenutku Marijinog života, potpuno je oblikovan i jasan. Bitanga, negde pri vrhu stranke na vlasti, ali ne iz prvog ešalona, jedan od onih zaduženih za prljave poslove, beskrajno neumoljiv i surov, kome će se, zato što su mu ruke u blatu i krvi, omogućiti da se nesmetano bavi drogom i podvođenjem. A kada su karakteri ili dramatis persone takvi, onda je i priča bogata, logična, zanimljiva i razuđena.
Sama fabula je bogata preokretima, neočekivanim ali i očekivanim situacijama, gde se dešava ono što čitalac s pravom očekuje – redovna je znatiželja u pitanju ne šta će se dogoditi, nego kako će se događaj odigrati, koliko god da je logičan i očekivan. Majić pripoveda s lakoćom, zanimljivo i bogato, smeštajući i čitaoca na zadnje sedište taksi vozila kojim Marija treba da odveze majora Rašića, zajedno sa svim njegovim demonima, na daleki Krf, da tamo, u Plavoj grobnici, zauvek zaspi u krilu svog pradede. Komparativnu prednost koju pruža roman u odnosu na dramu Majić koristi maksimalno, vodeći jasnu umetničku i stvaralačku misao, suočavajući nas i upoznajući sa težinom majorovih uspomena, teških misli, iskrzane griže savesti i kompleksa krivice, s kojima se permanentno suočava: da li je i koliko je kriv za smrti nekih još nepoljubljenih dečaka kojima je komandovao, potpuno svestan da će sa njegovim krajem zauvek nestati i ideali na kojima je podizan, i on i cela generacija kojoj je pripadao, da zauvek nestaju ideje o pravdi, rodoljublju, slobodi, da će Dučić, Rakić i Šantić, kao poslednji probisveti biti najureni iz školske lektire, da više niko nikada neće citirati onu čuvenu Ciceronovu misao da pravo pitanje nije šta Rim može da učini za tebe, nego šta ti možeš da učiniš za Rim. Novo vreme pripisaće tu rečenicu Kenediju, ali ovo nije ni mesto ni trenutak da se time bavimo.
I kad mu se bude činilo da je smrt taj dragoceni izlaz, pojaviće se Marija da na kraju te rečenice ipak stavi znak pitanja. Nažalost, kao i u svakom dobrom štivu, prekasno. I kad, verovatno osmehnut, nađe pradedu na dnu Plave grobnice, život će se, kao pravi šaljivdžija, postarati da neki novi Rašić, udobno smešten u Marijinoj utrobi, potraži sreću još južnije, pod tuđim suncem, daleko od očeve obeščašćene otadžbine. Ili će se možda vratiti da pokuša da je učini boljom. Tu odluku je gospodin Miodrag Majić velikodušno ostavio vama.
Dobar, dobar, hrabar roman je pred vama, poštovani čitaoče, hoćete li i sebe pronaći između redova zavisi od vaše hrabrosti, iskrenosti i spremnosti za suočavanja. Ili da porazbijamo sva ogledala.
P. S. Preporuka za reditelje i producente. O kako dobar road movie može da se napravi od ovog romana. Malo bolji od američkih za jednu-dve nijanse socijalnih primesa i malo tuge na kraju.
„Pod tuđim suncem je triler koji postaje društveni roman i slika društva koja se pretvara u zastrašujuću predstavu prepoznatljive stvarnosti“
Gojko Božović
Roman naših dana
Govoreći o važnim pitanjima istorije koja je upravo u toku, Miodrag Majić je u romanu Pod tuđim suncem ukrstio nekoliko izrazitih sudbina koje se lome u „poremećenim vremenima“, ali uprkos svemu, ostaju verne svojoj slici sveta.
Pred čitaocem se pojavljuju penzionisani ratnici bez zemlje i poštovanja, dobitnici tranzicije bez časti i zasluga, prostitutke koje su žrtve okolnosti, a ne svog izbora, obesni oligarsi i nedostojni vladari. Ljudi greznu u poniženje, u pokornost i prihvatanje da nisu dostojni predaka, ni njihove borbe za zemlju koja se sada, pred njihovim očima, raspada tonući u očaj, siromaštvo i nepravdu. Poraženo društvo ispunjeno je gubitnicima, koji su većina, i predatorskom manjinom, koja vlada.
Jaka i uzbudljiva priča, sa elementima filmske naracije u najboljem značenju te reči, prepliće se s lirskom ekspresivnošću, koja pogotovu dolazi do izražaja kada se preispituju životni lomovi junaka romana, kao i sa uverljivom psihologijom junaka i njihovih odluka i postupaka.
Pod tuđim suncem je triler koji postaje društveni roman i slika društva koja se pretvara u zastrašujuću predstavu prepoznatljive stvarnosti.
Majićev roman slika svet koji znamo, prikazuje nas kakvi jesmo.
Bez odmaka i bez poštede, pisac govori jasno i uverljivo, potresno i kao hroničar kome nije svejedno.
Roman naših dana.
„Surova lepota izgubljenosti: Traganje za smislom u Majićevom romanu Pod tuđim suncem.“
Stefan Megić
Uvod (metafizički i mitološki)
U potrazi za sopstvom često se nalazimo u paradoksalnoj težnji da kroz druge pronađemo vlastiti odraz. Kao da nas taj proces vodi ka suštini onoga što jesmo, ali ne bez otpora—slojevi maski koje smo gradili vremenom, pokušavajući da zaštitimo ono najdublje u nama, postaju prepreke. One nas ne skrivaju samo od drugih, već i od nas samih. Istina o nama zna biti bolna i predvidiva, daleko od ideala koje smo usvojili iz umetnosti, knjiga, filmova ili muzike. U tom vrtlogu tuđih narativa, sopstvo postaje senka, iskrivljena verzija onoga što bismo mogli da budemo, dok zaboravljamo ono što zaista jesmo.
I tu leži univerzalnost književnosti. Književni narativi često ponavljaju motiv putovanja—ne kao klasičan napredak ka višem idealu, već kao povratak suštini, ogoljavanju onoga što je oduvek bilo u nama. Jedan od najsnažnijih primera ove teme jeste Homerova Odiseja, delo koje nije samo priča o povratku kući, već i o introspekciji, suočavanju sa sopstvenim slabostima i ponovnom otkrivanju identiteta.
Odiseja je mnogo više od epa o junaku koji se vraća na rodnu Itaku. To je priča o čežnji za domom, o borbi sa vlastitim manama i o konačnom prihvatanju sebe. Odisejevo desetogodišnje lutanje nije samo fizičko putovanje; ono je metafora za ljudsku potragu za smislom i identitetom. Svaka prepreka na njegovom putu, bilo da je to Kiklop Polifem, opojni zov Sirena ili iskušenja kod Kirkine palate, oslikava unutrašnje sukobe—moralne, emocionalne i intelektualne dileme koje oblikuju njegov karakter.
Povratak na Itaku simbolizuje povratak sebi. Odisej se ne vraća samo kao kralj i vođa, već i kao čovek koji je prošao kroz iskušenja i, suočivši se sa svojim slabostima, pronašao vlastiti kompas. U ovom smislu, Odiseja postavlja temelj za mnoge književne narative, gde putovanje postaje način preispitivanja identiteta i ljudskosti.
Ideja nostosa – povratka kući – jedno je od najvažnijih pitanja u Odiseji. Ali dom nije samo fizičko mesto; on je i simbol unutrašnjeg sklada i uspostavljanja harmonije. Odisejev povratak ne završava se njegovim dolaskom na Itaku; tek vraćanjem kraljevstva i ponovnim zbližavanjem sa Penelopom, on dostiže istinski cilj svog putovanja – ponovno pronalaženje sebe u svetu koji se promenio.
Ova ideja povratka prožima mnoga dela svetske književnosti. Vergilijeva Eneida, Danteova Božanstvena komedija i Tolkinov Hobit reinterpretiraju motiv nostosa, prilagođavajući ga svojim vremenskim, kulturnim i filozofskim okvirima. Ipak, suština ostaje ista – povratak, bilo fizički ili metafizički, otkriva dublju istinu o ljudskoj potrebi za smislom, pripadanjem i samoprihvatanjem.
Ako književnost čitamo kao proces otkrivanja suštine, onda se može reći da likovi u svojim putovanjima ne postaju nešto drugo – oni samo postaju ono što oduvek jesu. Baš kao i Odisej, mi se suočavamo s maskama koje smo sami stvorili, otkrivajući sopstvo kroz izazove, gubitke i povratke. Odiseja nas podseća da istinska promena nije dodavanje novih slojeva, već uklanjanje suvišnih, sve dok ne dosegnemo jednostavnu, iskrenu istinu.
Možda nas upravo zato ovo delo i danas inspiriše – jer nam, kroz arhetipsko putovanje junaka, pomaže da jasnije vidimo sebe. I, kao što Odisej pronalazi dom u Itaki, tako i mi, čitajući njegovu priču, tražimo povratak vlastitoj suštini.
Dve sudbine – Jedna odiseja
Miodrag Majić u romanu Pod tuđim suncem koristi arhetip Odiseje i ideju potrage za sopstvom, oslanjajući se na nit koja je u isto vreme duboko moderna i univerzalna. Ovo delo u sebi nosi specifičnosti sadašnjeg trenutka, ali i težinu univerzalne karakterizacije i realističnih poteza, koji ga izdižu iznad žanrovskih okvira. Iako je ponekad besmisleno pokušavati da ukalupiš knjigu radi analize, neizbežno je primetiti da Majić vešto kombinuje elemente trilera i krimića, samo da bi izneverio očekivanja i stvorio delo koje ulazi u prostor svetske književnosti.
Pod tuđim Suncem se ne može svesti samo na žanr. Njegovi odjeci osećaju se u Prustovom Izgubljenom vremenu, magičnom realizmu Latinske Amerike, tokovima svesti angloameričke proze i psihološkoj dubini Dostojevskog. Ovo je roman gde se prepliću tradicija i savremenost, stvarajući jedinstvenu sliku našeg vremena—surovu, hiperrealističnu, ali bolno prepoznatljivu. Kosta i Marija, njegovi protagonisti, nisu samo književni likovi; oni su stvarne figure koje smo svi nekada sreli. Majić ne dopušta čitaocu da se opusti; njegov narativ nas stalno drži na ivici, terajući nas da se suočimo s istinama koje možda radije ne bismo gledali.
Roman istražuje sudbine dvoje ljudi iz potpuno različitih svetova—penzionisanog vojnika bivše države, Kostu, i Mariju, izbeglicu koja se bori za opstanak ulogom prostitutke. Na prvi pogled, njihovi životi su nespojivi, ali kako priča odmiče, postaje jasno da su oboje proizvodi vremena i okolnosti u kojima su odrasli. Kosta je zarobljen u sećanjima na slavnu prošlost koja nikada nije bila dostižna, dok Marija nosi teret nežne duše ugušene u surovosti sveta. Njihov susret nije sudbinski u romantizovanom smislu; on je sudar dve izgubljenosti, dve sudbine koje pokušavaju da pronađu smisao u besmislu.
Krf kao simbol povratka i tradicije
Putovanje Koste i Marije na Krf u romanu Pod tuđim suncem nosi simboliku kolektivne i lične istorije, dok geografska odrednica ostrva povezuje srpsku tradiciju i mitološki univerzum Homerove Odiseje. Za Kostu, penzionisanog vojnika, Krf nije samo ostrvo, već i mesto prožeto sećanjem na žrtvu srpskih vojnika tokom Prvog svetskog rata, kao i njegovog pradede. Albanska golgota i „plava grobnica“ predstavljaju vrhunac njegovih patriotskih ideala, ali ujedno otvaraju pitanje smisla žrtve i posledica prohujalih ideala.
Marija, izbeglica opterećena ličnim ratovima doživljava Krf kao mesto univerzalne patnje i suočavanja sa prošlošću. Njeno suočenje sa „plavom grobnicom“ otkriva paradoks: dok je Krf bio mesto spasenja za srpske vojnike, za nju postaje simbol nemogućnosti bekstva iz ciklusa bola.
Geografska lokacija Krfa, u Grčkoj – zemlji Odiseje – dodatno osnažuje simboliku ostrva kao mesta povratka. Poput Odiseja, Kosta i Marija prolaze kroz svojevrsnu odiseju suočavanja sa sobom i svetom koji se promenio. Krf postaje tačka introspekcije i spoznaje da povratak nije fizičko mesto, već proces unutrašnjeg pročišćenja.
Krf, kao spoj istorijske tragedije i mitskog nostosa, otkriva univerzalnost ljudske borbe za identitet i smisao. Kosta i Marija, poput srpskih vojnika i Odiseja, uče da povratak ne donosi uvek mir, već suočenje sa bolnom istinom i ogoljavanje sopstva. Krf je, stoga, Itaka, ali i mesto gde se iluzije konačno raspršuju, ostavljajući likove da sami redefinišu svoje puteve.
Tračak nade pod tuđim Suncem
Majić ne nudi eskapizam. Njegovi likovi ne dobijaju „drugu šansu“. Oni ne prolaze kroz tradicionalni luk karakterizacije gde se prepreke prevazilaze i protagonisti postaju bolji ljudi. Umesto toga, priča se kreće u krug. Početna i završna tačka jesu iste, ali su obeležene protokom vremena, promenom prostora i procesom ogoljavanja. Kostina i Marijina odiseja ne donosi promenu, već bolno suočenje sa sobom. Svet u kom bi njih dvoje mogli pronaći zajednički mir ne postoji. Njihove želje za novim početkom ostaju samo iluzija, zaklonjena maglom realnosti koja im ne dopušta bekstvo iz sopstvenih okova.
Vrhunac romana dolazi na proslavi koja bi, u klasičnom smislu, mogla delovati kao trenutak trijumfa. Kosta ostvaruje svoj san da bude heroj, makar prividni. Ali čak i u tom trenutku, radost je natopljena gorčinom, alkoholom i privremenim begom od stvarnosti. Smeh postaje dijaboličan, upozoravajući nas da sreća ne dolazi kroz stvarne promene, već kroz trenutke zaborava. Njihova maska štiti ih od sveta, ali i od njih samih.
Ipak, Majić nudi tračak nade. Na kraju, saznajemo da je Marija trudna, što sugeriše mogućnost drugačijeg sveta za novu generaciju. Ta naznaka sunca kroz oblake, koliko god krhka, daje utehu u surovosti priče. Iako svet ne pruža drugu šansu Kostama i Marijama, možda pruža šansu njihovim naslednicima.
Pod tuđim suncem nije roman koji će vas zabaviti; to je delo koje tera na razmišljanje i preispitivanje. Majić nam ne dopušta da zaronimo u eskapizam, već nas vodi ka brutalnoj stvarnosti, dajući nam ogledalo u kom se svet, sa svim svojim paklenim sudbinama, reflektuje u svoj svojoj bolnoj lepoti. Nakon čitanja, ostajemo sa oporim ukusom istine u ustima, ali i sa osećajem da smo videli svet jasnije nego ikada pre.
Ovo nije samo priča o Kostama i Marijama; ovo je priča o svima nama i svetovima koje bismo trebali da pokorimo da bismo napokon razumeli sebe i jedni druge.
