Poštovani,
bez obzira što mi je poznato da je Vaša uža specijalnost oblast krivičnog prava, poštujući način na koji radite i razmišljate, zanima me Vaše mišljenje o praktičnoj primeni člana 109 st. 1 ZOO. Ovom odredbom zakonodavac je odredio da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i da se na nju može pozivati svako zainteresovano lice. Da li, po Vašem mišljenju, to znači da u petitumu tužbe mora biti postavljen zahtev za proglašenje ništavosti nekog ugovora ili, poštovanjem pravila da sud o istoj pazi po službenoj dužnosti, postoji mogućnost da sud, raspravljajući, na primer, o zahtevu za raskid ugovora, utvrdi da su ispunjeni uslovi za proglašenje ništavosti, te donese odluku kojom se isti proglašava ništavim? Da li bi se u tom slučaju radilo o prekoraćenju u postupanju suda u smislu člana 3 stav 1 ZPP ili bi sud mogao doneti takvu odluku pozivajući se na navedenu oderedbu ZOO i član 3 stav 3 ZPP koja glasi: “Sud neće da dozvoli raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima”, pri čemu posebno ukazujem na “pravila morala i dobre običaje”?
Mišljenja sam da postoje zakonski uslovi da sud proglasi ništavim svaki ugovor koji je suprotan pravilima morala i dobrim običajima, ukoliko u dokaznom postupku po tužbi za raskid ugovora, utvrdi da su zaključenjem predmetnog ugovora povređena pravila morala i dobrih običaja, bez obzira što tužilac nije postavio i takav zahtev, ali mi nije poznato da je neki sud u Srbiji tako postupio.
Zahvaljujem se na odvojenom vremenu i nadam se Vašem odgovoru.
Menu
