Poštovani,
Obraćam Vam se u želji da će Vas ovaj moj primer iz prakse zainteresovati i da ćete možda na tu temu pisati u nekom od narednih blogova.
Kao advokat angažovana sam kao punomoćnik oštećenog još u fazi istrage. Na glavnom pretresu nakon podizanja optužnice, u jednom momentu je branilac predložio sklapanje sporazuma o priznanju. Meni kao punomoćniku oštećenog stigla je samo presuda. Već prilikom čitanja presude primetila sam da su u delu o troškovima precizirani troškovi koji se odnose na veštačenje i sudski paušal. Dostavila sam troškovnik prvostepenom sudu, koji je posebnim rešenjem odlučio o mojim troškovima tako što je obavezao okrivljenog da ih snosi. Ovo rešenje je potvrđeno rešenjem vanpretresnog veća i time postal pravosnažno. Međutim, po zahtevu branioca, VKS je usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljenog, ukinuo navedena rešenja i moj troškovnik odbacio, sa obrazloženjem da u situaciji kada se tužilac o okrivljeni sporazumeju o troškovima, a sud takav sporazum prihvati, ne može se naknadno primenom člana 262 stav 2 ZKP-a obavezati okrivljeni da snosi troškove punomoćnika oštećenog.
Budući da oštećeni ne može da utiče na to da li će se zaključiti sporazum i kakve će biti sadržine, ne može da prisustvuje ročištu, nema čak ni informaciju da postoje pregovori, on time ne može ni da postavi zahtev za naknadu treoškova.
Da li smatrate da se ovde radi o pravnoj praznini ili, pak, o propustu tužilaštva da pozove oštećenog da ispostavi troškovnik?
Kolegijalan pozdrav,
adv. Mirjana Milović
Menu
