Poštovani gospodine Majiću,
Sa oduševljenjem i uživanjem sam pročitao vašu najnoviju knjigu. Toliko nabijena emocijama, preispitivanjem sebe i celog društva kroz tako jednu naizgled naivnu priču. Vrhunsko delo, nema šta.
Još više sam se oduševio negde na trećini knjige kada sam saznao da je ostrvo pelikana o kome pričate u stvari Grmožur za koji sam emotivno i porodično vezan. Kao što i sami znate Grmožur je dugo godina bilo ostrvo zatvor – Crnogorski Alkatraz, populistički rečeno. Priču koju možda ne znate je o jedinom u istoriji uspešnom bekstvu sa ovog ostrva zatvora koje se desilo početkom 1906. god. Naime, moj navrdeda, Božo Labović, dospeo je na Grmožur zbog ubistva nekog Turčina. Neko priča da je to bilo u samoodbrani, neko da nije, to je već stvar polemike i istorije. Baš te zime, kao retko kada, Skadarsko jezero je zaledilo, čamci nisu plovili, tako da niko nije mogao doneti hranu i vodu. Čuvari, koji su delili istu sudbinu sa zatvorenicima, su već neko vreme gladovali i padali u očajanje. Tu je javlja Božo Labović, koji kaže da će im doneti hranu i piće samo ako mu to dopuste, a on im se zakleo da će se vratiti ukoliko uspe. Pošto nisu imali nekog izbora, dozvole mu da pokuša. Koristeći veliku drvenu dasku od vrata, tako što je legao na nju, odupirao se rukama i nogama i tako klizeći po zaleđenom jezeru, uspeo da se domogne obale. Kao što je obećao, na isti način se i vratio, ovoga puta sa hranom i pićem. Usledilo je veliko slavlje, a stražari su zaboravili na dasku, sa kojom se iste noći iskrao i na isti način pobegao. Došavši u svoje selo Kralje, poručio je kralju da ga ne dira i da će sa svojom porodicom preći u Srbiju što je i uradio. Priča koja se prenosila sa kolena na koleno i koja je zapisana u knjizi Istorija Labovića.
Bila mi mi velika čast i zadovoljstvo ako bi postojala mogućnost da mi potpišete primerak knjige. Mnogo bi mi značilo. Ako ne, opet svako dobro i samo tako nastavite.
Pozdrav,
Nemanja Labović
