Poštovani gospodine Majiću,
Pročitala sam Vaš prvenac Deca zla…i evo već par dana, ne mogu da se sastavim! Raznelo me…
Da bih približila i pokušala da pojasnim moj doživljaj knjige, reći ću Vam nekoliko važnih stvari o sebi: na pragu sam sedme decenije života,
penzionerka – pravnica po struci. 50 godina živim u Beogradu, ali rođena sam u jednom bosanskom gradiću gde sam provela rano detinjstvo,
krenula u školu i završila II razred. ‘90. koje opisujete u svom prvencu, proživljavala sam vrlo intenzivno – u Beogradu, doduše, ali
imajući mnoge bliske rođake, prijatelje, poznanike koji su tamo ostali, sve te godine sam doživljavala… bila upoznata sa burama i tornadima
kroz koje su oni prolazili, uz sve one turbulencije kroz koje se tresla i Srbija. Čitajući Decu zla, ponovo sam kroz sve to prolazila,
čini mi se još upečatljivije i bolnije nego tada. Distanca od 30-tak godina i Vaša do bola uverljiva i istinita priča, totalno me raskomadala!
Puno sam knjiga pročitala, i dalje volim… i čitam… ali mi je sa ovom Vašom knjigom problem da je prihvatim i o njoj razmišljam
kao beletrističkom sadržaju, vrlo površno sam obraćala pažnju na stil, tahniku pisanja romana, vođenja priče… ne! Za mene je ovo kao dokumentarac,
opisan jedan deo stvarnosti kroz koju sam i sama prošla. Naporno je bilo… i posle čitanja sam bila dobrano iscrpljena! Kad se odmorim i prikupim
rasute komadiće svesti i pažnje, čeka me Ostrvo pelikana…
Hvala Vam što postojite i što ste se upustili i u ove vode.
Menu
