No, znate li šta je posebno interesantno? Brzina kojom tužilac Vučić rešava predmete ni najmanje ne utiče na kvalitet njegovog rada i odluka koje donosi! Ni najmanje! Na osnovu dosadašnjeg iskustava uveravam vas da će njegove uspavane kolege, jednom kada se nakane i pročitaju predmet, doći do istog zaključka do kojeg je tužilac Vučić došao puno pre njih! Možda će samo malo promeniti red reči i ubaciti po koji pravni termin. Znate ono, “na osnovu člana tog i tog … ”

Prisilna ljubav domaćih vlastodržaca i vladavine prava, neodoljivo podseća na neprirodni brak novopočenih bogataša i klasične muzike. Baš kao što skorojević nevoljko angažuje gudački kvartet (podučen da na svadbi sa mladom iz inostranstva teba imati i poneki takt valcera) i domaći političar, svestan da Evropa preferira nezavisne sudove i podelu vlasti, mantra o tome kako su mu ovi prirasli srcu. Ipak, čim ostanu nasamo sa orkestrom i sudovima, skorojević i političar, vraćaju se izvornom melosu i navikama…

Postoji nešto što bi, i ovakva, siromašna i problemima bremenita država, morala da ponudi u okviru budućih „ugovornih obaveza“. Pored nesebične pomoći porodicama nastradalih, jedino što bi odgovorna vlast u ovakvom slučaju mogla da učini je da, ne samo srodnicima već i sveopštoj, krajnje nepoverljivoj javnosti, ovoga puta ponudi istinu. Punu i brzu! Bez obzira na to da li i koliko ova bila neprijatna. Po bilo koga.

Jer, ako ništa drugo, ako nas ipak preterano ne interesuju stroge pravne procedure i odredbe, pa ni odluke sopstvenih sudova, ako se prema njima opredeljujemo od slučaja do slučaja i prema aktuelnim političkim preferencijama, prvi korak ka uspostavljanju pravne države je da se makar pravimo da to nije slučaj. Kažu da je takav pristup, ako ne koristan, onda makar manje štetan za razvoj pravnog sistema od suprotnog.

Zato, postoji verovatno samo još jedan, ali ovaj put zaista koristan, reformski potez koji bi dvojac Malović-Mesarović mogao da pruži. I advokaturi koja odlučuje, ali i svima nama koji u konkretnoj odluci nećemo imati neposrednog udela. Bilo bi to objavljivanje necenzurisanih memoara – svedočenja tada neprikosnovenih vladarica o ponašanju, izjavama, ulizivanjima i moljakanjima njihovih tadašnjih podanika – pravosudnih delatnika u periodu 2008-2012. Mnogo toga vezano za hroničnu dubiozu našeg pravosuđa ali i aktuelno stanje, tada bi, uveren sam, bilo jasnije.

Zaista je teško je u srpskom medijskom ringu, kada jer o neprimerenim izjavama o pravosuđu reč, izdvojiti se skandalom. Verovatnoća za uspeh takvog poduhvata ravna je izgledima da sablaznite auditorijum neukusom na vašaru ili pak, kičom na „Grand paradi“. Pa ipak, tako nešto pošlo je za rukom, ni manje ni više, nego aktuelnom predsedniku Republike. „Razmisli šta kopaš!“ izjava je koja će svakako ući čak i u ovdašnje anale odnosa izvršne vlasti prema pravosudnim organima.

Baš kao što Amerikanci danas čuvaju malobrojne Indijance koje nisu „ispremeštali“, Evropa stare zanate koje nije ugasila a sumatrani tigrove koje nisu poubijali, tako bi i domaće društvo moralo da pristupi sistematskom očuvanju verovatno najugroženije vrste na ovim prostorima – onih malobrojnih sugrađana koji su sposobni da staloženo i argumentovano izraze mišljenje koje se razlikuje od predubeđenja njihovog društvenog okruženja.

Dobro vaspitani srpski državni činovnik, ponaša se kao dobro vaspitani slavski gost. Baš kao da je reč o zvanici na proslavi, (a ne o nekom bezimenom birokrati koji ima rigidno postavljene nadležnosti i obaveze) on, u skladu sa pravilima građanskog bontona, za trezom domaćina koji ga je udostojio odabira, ne pokreće neprijatne teme.

Међутим, постоји један, још већи проблем од самог непостојања судске власти на овим просторима. Реч је о чињеници да већина грађана, али и судија, овакво стање не препознаје као проблем! Већина њих, за разлику од пораженог Белогардејца из Михалковљевог филма, ни не памти боља времена када је о правосуђу реч.

Евидентно је наиме да је закаснело интересовање за испражњене судске касе пренете у руке јавних бележника, изазвано искључиво отпорима који су се (помало закаснело) појавили у јавности. Резоновање у складу са принципом вратимо „трећину“ да не би сутра враћали „већину“, тако се неизбежно намеће.

И онда је пракса, како то обично бива, изнедрила соломонско решење. Како правила нису враћена, у судницама је убрзо почео да настаје хибридни процедурални систем – нешто што није ни старо ни ново, нешто што заправо није ништа али нешто у чему се већина актера, макар тренутно, боље сналази. За домаће прилике прилагођени нови ЗКП! „Хонда Акорд“ на коју су у недостатку оригиналних делова, аутомеханичари поставили пасујуће делове расходоване „Ладе Ниве“!

Вероватно прекасно, судија Вучинић схватио је да између писаних и неписаних правила у српском правосуђу, постоји зјапећи јаз. Баш као што ће то исто прекасно схватити и његове колеге, једном када малигне последице система у чијем одржавању пристајањем и ћутањем и саме свакодневно учествују, једном закуцају и на њихова врата.